Slava Sveti Nikola – Nikoljdan je po broju onih koji je slave, bez premca među Srbima, a hramovna je i manastirska slava Srpske Pravoslavne Crkve. Kako se veruje u našem narodu, polovina Srba slavi Svetog Nikolu, dok druga polovina ide u goste.
Posvećeno mu je više od 600 crkava pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve. Kako Sveti Nikola pada u vreme (tačno na polovini) velikog božićnog posta, vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.
Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma – 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru, na dan kada je 343. godine taj svetitelj preminuo.
Živeo je u 4. veku u gradu Mira. Bio je poznat po tome što je tajno davao ljudima novac. U čitavom hrišćanstvu se poštuje kao svetitelj i čudotvorac. Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece, i studenata po celom hrišćanskom svetu: na Istoku i na Zapadu. Zaštitnik je i državama Grčkoj, Rusiji, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.
Rođen u maloazijskom gradu Patara, luci na mediteranskoj obali današnje Turske, Sveti Nikola je živeo u 4. veku, mnogo pre raskola između pravoslavne i katoličke crkve iz 1054. godine.
Njegovi roditelji, bogati Grci Teofan i Nona, sina Nikolu su dobili u vreme vladavine rimskog cara Valerijana (253. – 260. godine), pohlepnog čoveka koji je zbog strasti za zlatom organizovao vojni pohod na Persijsko carstvo. Persijski kralj Šapur ga je zarobio u bici kod Edese, ponižavao u zatočeništvu i, na posletku, ubio sipajući mu istopljeno zlato niz grlo, kao simbol njegove pohlepe. Budući da je Valerijan bio prvi (i ostao jedini) rimski car koji je zarobljen u borbi, njegovo zatočeništvo i smrt su izazvali talas nestabilnosti u rimskoj imperiji.
U takvom nestabilnom okruženju stasavao je mladi Nikola. Kada su mu roditelji umrli u velikoj epidemiji, Nikola je razdelio svo nasleđeno bogatstvo. Odgajao ga je stric, arhiepiskop Patare, pod čijim budnim okom se Nikola uspinjao u crkvenoj hijerarhiji. Posle smrti strica, Nikola je izabran za arhiepiskopa mirlikijskog. Bio je i jedan od arhiepiskopa koji su pozvani pred cara Konstantina na sabor u Nikeji 325. godine.
Nikola je umro 19. decembra 345. godine. Sahranjen je u sabornoj crkvi mirlikijske mitropolije, a krajem 11. veka njegove mošti prenete su u Bari, u manastir svetog Jovana Preteče.
Sveti Nikola se slavi i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika.
Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu tom svecu. Tom hramu je docnije, u 14. veku, srpski kralj Stefan Dečanski slao bogate priloge i celu crkvu ukrasio srebrom u znak zahvalnosti što mu je, kako je verovao, Sveti Nikola povratio vid.
Sveti Nikola, arhiepiskop mirlikijski, slavi se i danas u celom hrišćanskom svetu. Roditelji su ga, kao sina-jedinca i kao dar od Boga, njemu i posvetili. Svoj duhovni život počeo je u manastiru Novi Sion kod svog strica, gde se i zamonašio. Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasledjenu imovinu. Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe, i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju medju ljude.
Narodni običaji i verovanja na Svetog Nikolu
Danas, prema tradiciji, nikako ne valja prati veš, čistiti kuću i raditi bilo kakve kućne poslove. Ljudi su ga još za vreme njegovog života smatrali za svetitelja.
U Srbiji je veoma rasprostranjeno muško ime Nikola, koje je posvećeno upravo ovom svecu i dobrotvoru.
Neke nerotkinje upravo se Svetom Nikoli mole za porod.
Sveti Nikola je i esnafska slava, on je zaštitnik ladara, splavara, ribara i vodeničara. Baš zato mornari na ovaj dan ne isplovljavaju, pa se ovo zove i “vodena slava”, a veruje se da ne treba započinjati ni putovanja.
Duh pomaganja i darivanja siromašnih, koji je bio smisao i životno opredeljenje svetog Nikole, pa i sutra treba darivati one koji nemaju i pomoći im. Zato je tradicija da se daruju orasi, lešnici, jabuke i slatkiši stavljanjem u cipele pokraj kreveta ili u prozore.
Dešava se da ukoliko otac deli slavu sinovima, jedan uzme letnjeg, a drugi zimskog Svetog Nikolu.
Na sutrašnji dan bi valjalo darivati decu, jer je Sveti Nikola voleo decu i brinuo o njima, pa ih je stalno darivao.
Mole mu se nemoćni, nesrećni, bolesni…
Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili nemoći. Hrišćani veruju da se on svima odazivao i da je svima pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost. U starosti se razboleo i preminuo 6. decembra 343. godine. Sveti Nikola se i slavi toga dana, što je u stvari 19. decembar po novom kalendaru.
Sveti Nikola, čudotvorac, zaštitinik pomoraca i siromašnih, jedan je od najvoljenijih hrišćanskih svetaca i to ne samo kod pravoslavnih naroda. Ovaj svetitelj imao je veoma uzbudljivu životnu priču, koja vekovima fascinira hrišćane.
U novije vreme, zahvaljujući reklamama „koka-kole“ i potrošačkom društvu, najpoznatiji je kao Deda Mraz (Santa Klaus, skraćeno od Santa Nikolaus – Sveti Nikola).
Dok je na pravoslavnim ikonama prikazan kao visok čovek u prepoznatljivom crvenom plaštu, sa episkopskom mitrom na glavi i štapom u ruci, kako daruje decu poklonima iz džaka, potrošačko društvo je to malo „začinilo“. Crveni plašt je ostao, kao i duga seda brada, ali su ubačeni irvasi koji vuku saonice kojima „Santa Klaus“ obilazi svet tokom Badnje večeri.
U želji da ostane anoniman, novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu. Upravo iz njegovog dobročinstva proistekla je legenda o Svetom Klausu, odnosno o Deda Mrazu koji bi uoči Božića deci ostavljao poklone u čarapi na ognjištu.
Prenos moštiju Svetog Nikole
Dana 26. avgusta, 1071. godine vizantijska vojska je poražena od Turaka Seldžuka tako da je Vizantija privremeno izgubila kontrolu nad velikim delom Male Azije. Ovo područje vraćeno je u sastav Vizantije tek za vreme vladavine Aleksija I Komnina (vladao 1081—1118), ali je i dalje ostalo pod napadima Turaka.
Hrišćani veruju da se u ovoj pometnji Sveti Nikola u jednom čudesnom snu javio nekom časnom svešteniku iz Barija i naredio da mu se mošti prenesu u Bari (Italija) koji je u to vreme bio pravoslavni grad i pod pravoslavnim patrijarhom.
Mošti su u Bari stigle 9. maja 1087. godine; prema nekim izvorima, mošti su ukrali taljanski pirati i preneli ih u Bari, gde se danas nalaze. U svakom slučaju ih u Bariju vernici sa Istoka i Zapada poštuju sve do dana današnjega.
Srpska Pravoslavna crkva na dan 22. maja proslavlja pomen na Prenos moštiju Svetog Nikolaja.
