Sveti prorok Jeremija

1060

Sveti prorok Jeremija

- Advertisement -

Pravoslavni vernici proslavljaju praznik svetog proroka Jeremije, rođenog 600 godina pre Hrista, u selu Anatotu, u blizini Jerusalima.

Dar prorokovanja prepoznao je u svojoj 15-oj godini, od kada i počinje da proriče u vreme cara Josije. Caru Joakimu proreče da će njegov pogreb biti, kao da je magarac, odnosno da će njegovo telo izbaciti van Jerusalima, i da će se vući po zemlji bez pogreba.

Zbog ovoga je završio u tamnici, gde nije mogao da piše. Zato je pozvao Varuha, kome je diktirao svoja proročanstva. Car Joakim kada je video tu hartiju, bacio ju je u oganj. Ubrzo je sveti Jeremija izbavljen iz tamnice, a na Joakimu se ispunilo ono što je rekao.

Caru Jehoniji je prorekao da će završiti u Vavilonu i umreti sa celom svojom porodicom, što se i dogodilo. Za vreme cara Sedekija, Jeremija je stavio teret na leđa i išao po Jerusalimu i proricao da će grad pasti u ropstvo Vavilonjana.

U dolini Totef, gde su Jevreji prinosili decu kao žrtve idolima, prorok je rekao da će uskoro judejsko carstvo biti napadnuto. Uskoro su Vavilonci zauzeli Jerusalim, ubili cara Sedokiju, opljačkali i razorili grad. Na mestu gde su decu prinosili kao žrtve, pobili su mnogo Jevreja.

Sveti Jeremija je bio primoran od nekih Jevreja da krene sa njima u Misir. Tamo je proživeo još četiri godine, nakon čega je kamenovan od svojih sunarodnika, i tako je završio život. Postoji predanje da je sam car Aleksandar Veliki posetio grob ovog sveca, i preneo njegove mošti u Aleksandriju.

Šta o Svetom proroku Jeremiji kaže Srpska pravoslavna crkva?

Sveti prorok Jeremija rodio se u levitskom gradu Anatotu, u predelima plemena Venijaminova, nedaleko od Jerusalima. Sin sveštenika Helkija, on je kao i Samuilo unapred izabran i prednaznačen za proročku službu, još pre rođenja svog, po reči samog Gospoda: “Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego izide iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te” (Jerem. 1, 5).

Sveštenik po svom rođenju a učitelj i prorok po prizvanju od Boga, sveti Jeremija je, po svedočanstvu svetog Ignjatija Bogonosca, bio devstvenik celog života svog (sr. Jerem. 16, 2). Počeo je prorokovati 630. godine pre Hrista, kada mu je bilo 15 godina. To se vidi iz prve glave njegove knjige, gde on, pozvan od Gospoda na proročku službu, ovako izražava svoju zbunjenost: “Oh, Gospode, Gospode! evo ne znam govoriti, jer sam dete”. – No Gospod ga bodri i, obdarujući ga razumom zrela i potpuna čoveka, kaže mu: “Ne govori: dete sam; nego idi kuda te god pošljem, i govori što ti god kažem. Ne boj ih se, jer sam ja s tobom da te izbavljam”. Rekavši to, Gospod pruža ruku svoju, dotiče se usta Jeremijinih, i govori mu: “Eto, metnuh reči svoje u usta tvoja. Vidi, postavljam te danas nad narodima i carstvima da istrebljuješ i obaraš, i da zatireš i raskopavaš, i da gradiš i da sadiš” (Jerem. 1, 6-10).

Ova reč Gospodnja, kojom Gospod pozva Jeremiju na proročku službu, bi u vreme cara Josije. A sveti prorok beše tada u petnaestoj godini života. I u tako mladom dečaku stade dejstvovati velika blagodat Božja.

U to vreme jevrejski narod, iako se klanjaše Bogu istinitome koji ga izvede iz Egipta, ipak mu ne služaše istinski. Mešajući se sa neznabožačkim narodima, Jevreji se iskvariše, i većina navikoše na dela njihova i služahu idolopokloničkim gadostima. Ne samo u okolini Jerusalima po brežuljcima i dolinama, već i u samom Jerusalimu kraj hrama Gospodnjeg, podignutog od Solomona, stajahu idoli kojima iskvareni ljudi prinošahu žrtve kao istinitome Bogu. Gnevan zbog toga na te ljude, Gospod im pripremaše brzo razorenje i pogibao, što i pretskaza Jeremija kroz dva viđenja: viđenje bademovog pruta, i viđenje kotla koji vri. I dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Šta vidiš, Jeremija? On odgovori: Vidim prut bademov. Tada mu Gospod reče: Dobro si video, jer ću nastati oko reči svoje da je izvršim. – Opet mu dođe reč Gospodnja drugom govoreći: Šta vidiš? On odgovori: Vidim kotao gde vri, i prednja mu je strana prema severu. Tada mu reče Gospod: Sa severa će navaliti zlo na sve stanovnike ove zemlje. Ti dakle opaši se i ustani i govori im sve što ću ti zapovediti; ne boj ih se, da te ne bih satro pred njima. Jer evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemlje ove. Oni će udariti na te, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom, da te izbavljam (Jerem. 1, 11-14. 17-19).

Bademov prut označavao je skorost kazne Božje, jer se bademovo drvo pre drugih drveta budi iz zimskog sna: ono cveta u januaru, a u martu već donosi zreo plod. Tako će Pravedni Odmazditelj prutom posetiti bezakonja njihova i ranama nepravde njihove. A kotao koji vri označavao je to, da će se grad Jerusalim napuniti krvi i uzavreti pometnjom, satiran mačem i ognjem neprijatelja koji će navaliti na njega.

I naredi Gospod proroku svome Jeremiji da objavljuje ljudima o ovom gnevu Božjem što ide na njih, i da ih potstiče na pokajanje. Ispunjujući naređenje Božje, sveti Jeremija prorokovaše u vreme cara Josije, i u vreme sina njegova Joahaza, i u vreme brata Joahazova Joakima, i u vreme Jehonije sina Joakimova, i u vreme Sedekije koji beše brat Joahazov i Joakimov a sin Josijin.

Mnogo stradanja podnese prorok Božji od svojih saplemenika koji ne verovahu rečima njegovim, jer objavljivaše užasne pretnje Gospoda Savaota i propovedaše reči Božje i u dvorištu hrama, i u gradu, i u carskom dvorcu, i u tamnici, i u okolini Jerusalima. Izvođen pred careve i knezove, on je svima govorio smelo, da će ih, ako se ne pokaju i ne odvrate od idolopoklonstva, ubrzo postići sva zla koja će nagrnuti sa severa na sve stanovnike Judeje. Jer evo šta govori Gospod: Ja ću sazvati sva plemena iz severnih carstava, te će doći, i svaki će metnuti svoj presto na vratima Jerusalima i oko sviju zidova njegovih i oko svih gradova Judinih, i biće Judejima sudije i kaznitelji. A to ću pustiti na njih što me ostaviše, i prinesoše žrtve drugim bogovima, i pokloniše se delima ruku svojih. Čujte reč Gospodnju, dome Jakovljev i sva plemena doma Izrailjeva. Ovako veli Gospod: Kaku nepravdu nađoše oci vaši u mene, te odstupiše od mene, i pristaše za ništavilom, i postaše ništavni, i ne rekoše: gde je Gospod koji nas je izveo iz zemlje Misirske, vodio nas po pustinji, po zemlji suhoj, po zemlji seni smrtne, po zemlji preko koje niko nije hodio i u kojoj niko nije živeo? I kad vas dovedoh u zemlju rodnu da jedete rod njezin i dobra njezina, došavši oskvrniste zemlju moju i od nasledstva moga načiniste gad. Zato ću se suditi s vama, i sa sinovima sinova vaših sudiću se. Je li koji narod promenio bogove, ako i nisu bogovi? a moj narod promeni slavu svoju na stvar zaludnu. Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i zaprepastite se! Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode. Govore drvetu: ti si otac moj; i kamenu: ti si me rodio; jer mi okrenuše leđa; a kad su u nevolji govore: ustani i izbavi nas. A gde su bogovi tvoji koje si načinio sebi? neka ustanu, ako te mogu izbaviti kad si u nevolji; jer imaš, Juda, bogova koliko gradova. O rode! vidite reč Gospodnju; bejah li pustinja Izrailju ili mračna zemlja? zašto govori moj narod: gospodari smo, nećemo više doći k tebi? Zaboravlja li devojka svoj nakit i nevesta ures svoj? a narod moj zaboravi me toliko dana da im nema broja. Zašto govoriš da je dobar tvoj put tražeći što ljubiš? I jošte na skutovima tvojim nalazi se krv nevinih siromaha… Zato ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku. I tada će nestati srce u cara i srca u knezova, i sveštenici će se prepasti i proroci će se zaprepastiti. Kao što izvor toči vodu iz sebe, tako Jerusalim toči zlo iz sebe; nasilje i otimanje čuje se u njemu, preda mnom su jednako bolovi i rane. Popravi se, Jerusalime, da se ne udalji duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi (Jerem. 1, 15-16; 2, 4-7; 9, 11-13; 27-28; 31-34; 4, 6-9; 6, 7-8).

Ove i mnoge druge reči s proročkim žarom govoraše sveti Jeremija, što je sve opširno izloženo u njegovoj Knjizi. I sve što govoraše, zbivaše se.

Bede i nevolje za Jerusalim počeše u vreme cara Josije. U to vreme car Misirski Faraon Nehao krenu sa vojskom na Cara Asirskog k reci Eufratu. No pošto je put njegov vodio preko predela zemlje Judejske, car Josija, da bi sprečio najezdu Egipćana na svoju zemlju, skupi vojsku i krenu u susret Faraonu. A Faraon posla k njemu poslanike i poruči: Šta ja imam s tobom, care Judejski? ne idem ja danas na tebe, nego na dom koji vojuje na mene, i Bog mi je zapovedio da pohitam. Prođi se Boga koji je sa mnom, da te ne ubije. Ali Josija ne pristade na poruku Faraonovu, nego udari sa vojskom na njega u polju Megidonskom što je u predelima Manasijinim. I strelci Faraonovi ustreliše cara Josiju. I tako ljuto ranjena odvezoše u Jerusalim; i on tamo umre. I bi pogreben u groblju otaca svojih. I gorko plaka za njim sav Jerusalim i sav narod, jer beše veoma dobar i vrlo pobožan. I prorok Jeremija narica za njim (4 Cars. 22, 1; 2 Dnevn. 34, 1; 35, 20-25).

Posle toga Faraon Nehao ode s vojskom na Asiriju, a u Jerusalimu bi pomazan za cara mlađi sin Josijin Joahaz. On carova samo tri meseca, do povratka Faraona Nehao sa pohoda na Asiriju. Vraćajući se kao pobednik, Nehao potčini svojoj vlasti Jerusalim i svu Judeju, i zbaci s prestola cara Joahaza, koga narod beše izabrao, i postavi za cara starijeg brata Joahazovog Eliakima kome dade ime Joakim. Jer su carevi pobeditelji imali običaj da menjaju ime pobeđenom i pokorenom caru. I razreza Nehao danak na Judeju sto talanata srebra i sto talanata zlata, a zbačenog cara Joahaza kao zarobljenika u okovima odvede u Egipat gde Joahaz i umre.

I tako seme Avraamovo, narod slobodni, i nekada slavno carstvo, izgubi svoju samostalnost i pade u ropstvo. I to bi zato što gresima svojim razgnjeviše i ogorčiše višnjeg Boga, jer ne poslušaše reči svetoga proroka i ne pokajaše se.

U početku carovanja Joakima sina Josijina dođe Jeremiji ova reč od Gospoda: Stani u tremu doma Gospodnjega, i govori svima Judejcima, koji dolaze da se poklone u domu Gospodnjem, sve reči koje ti zapovedam da im kažeš, ne izostavi ni reč. Reci im dakle: Ovako veli Gospod: ako me ne poslušate da hodite u mom zakonu koji sam stavio pred vas, da slušate reči sluga mojih proroka, koje vam šaljem jednako, učiniću s domom ovim kao sa Silomom (sr. 1 Car. 4, 10-11; Jerem. 7, 12.14), i grad ovaj daću u prokletstvo svima narodima na zemlji (Jerem. 26, 1-2, 4-6).

A kad ove reči Božje govoraše prorok Jeremija u domu Gospodnjem, i čuše ga sveštenici i lažni proroci i sav narod, ispuniše se gnjeva i uhvatiše Jeremiju, i vikahu: Neka umre čovek koji ovako prorokuje. I knezovi Judini čuvši to dođoše iz doma carskoga u dom Gospodnji, i sedoše pred nova vrata Gospodnja. I rekoše sveštenici i lažni proroci knezovima i svemu narodu govoreći: Ovaj čovek zaslužuje smrt, jer prorokova protiv ovoga grada, kao što čuste svojim ušima. Tada progovori Jeremija svima knezovima i svemu narodu govoreći:

Gospod me posla da prorokujem protiv ovoga doma i protiv ovoga grada sve što čuste. Zato popravite putove svoje i dela svoja, i poslušajte reč Gospoda Boga svoga, i odustaće Gospod od zala koja izreče na vas. A ja, evo sam u vašim rukama, činite od mene što mislite da je dobro i pravo. Ali znajte zacelo, ako me ubijete, krv pravu svalićete na se i na ovaj grad i na stanovnike njegove, jer doista Gospod me posla k vama da govorim sve ove reči da čujete. Tada rekoše knezovi i sav narod sveštenicima i prorocima: Nije ovaj čovek zaslužio smrt, jer nam je govorio u ime Gospoda Boga našega. A ustaše i neki od starešina zemaljskih, i štićahu proroka Jeremiju govoreći svemu zboru narodnom: Opomenite se kako Mihej Morašćanin prorokova u vreme Jezekije cara Judina i govori svemu narodu Judinu i reče: ovako veli Gospod nad vojskama: Sion će se preorati kao njiva i grad će Jerusalim biti gomila kamenja, i gora ovoga doma visoka šuma. Eda li ga za te reči ubi Jezekija car Judin i sam Juda? Ne pobojaše li se Gospoda, i ne pomoliše li se Gospodu? i Gospodu se sažali radi zla koje beše izrekao na njih. Mi dakle činimo veliko zlo dušama svojim (Jerem. 26, 7-19). Stoga se pokajmo od zala naših, i nemojmo tražiti smrti nevina čoveka. Jer kakva korist bi od nedavno prolivene krvi Urije sina Semajina iz Kirijat-Jarima, koji prorokova imenom Gospodnjim protiv ovoga grada i protiv ove zemlje isto onako kao i Jeremija? I kada car i knezovi tražahu da ubiju Uriju, on uplašen pobeže u Egipat. No car Joakim posla svoje ljude u Egipat, koji ga dovedoše otuda. I Urija bi ubijen mačem. Ali šta proiziđe iz toga? Negodovanje naroda protiv cara i knezova Judejskih. A to će se isto desiti, ako Jeremiju pogubite (Jerem. 26, 20-23).

Kada to rekoše starešine, narodni zbor se podeli: jedni behu za to da se sveti prorok Jeremija ubije a drugi – da se pusti kao nevin. I protivnici Jeremijini bi svakako preovladali, i ubili Božjeg čoveka, da ga ne zaštiti uticajni velikaš Ahikam, sin Safanov: on izbavi Jeremiju i ne dade da ga pogube (sr. Jerem. 26, 24).

A car Joakim činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su činili oci njegovi (4 Car. 23, 37). I dođe opet reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Idi i uđi u dom cara Judina, i reci tamo ovu reč: čuj reč Gospodnju, care Judin, koji sediš na prestolu Davidovu, ti i sluge tvoje i narod tvoj, koji ulazite na ova vrata. Ovako veli Gospod: činite sud i pravdu, i izbavljajte ugnjetenoga iz ruku nasilnikovih, i ne činite krivo inostrancu ni siroti ni udovici, i ne činite im sile, i krvi prave ne prolivajte na ovom mestu. Jer ako doista uzradite ovo, ulaziće na vrata ovoga doma carevi koji sede mesto Davida na prestolu njegovu, na kolima i na konjima, oni i sluge njihove i narod njihov. Ako li ne poslušate ovih reči, zaklinjem se sobom, veli Gospod, da će opusteti ovaj dom; jer će sveti biti oni ljudi, i oružje njihovo sveto, koji vas nepokajane grešnike budu sekli kao drveće. I mnogi će narodi prolaziti preko opustelog grada ovog, i govoriće jedan drugome: zašto postupi Gospod tako sa ovim velikim gradom? I reći će u odgovor: zato što ostaviše zavet Gospoda Boga svog, i pokloniše se tuđim bogovima i služiše im (Jerem. 22, 1-9). Za Joakima pak cara ovako veli Gospod: Neće naricati za njim: jaoh gospodaru! ili: jaoh slavo njegova! Pogrebom magarećim pogrepšće se, izvući će se i baciće se iza vrata Jerusalimskih (Jerem. 22, 18-19).

Ove smele reči proroka Božjeg, izrečene javno pred narodom, silno razgneviše cara i njegove velikaše, i oni bi ga onda ubili, da ga promisao Božja ne sačuva da i nadalje objavljuje tajne Gospodnje. Oni ga dakle grubo i sramno ščepaše, pa u okove i tamnicu baciše.

Utom nastade vreme suda Božjeg nad zločinačkim gradom. Car Vavilonski Navuhodonosor, pošto razbi vojsku Faraona misirskog Nehao koji je pokušavao da osvoji Asiriju, odmah krenu sa svojom vojnom silom i protiv njegovog vazala – cara Judejskog. I posle kratke opsade Navuhodonosor osvoji Jerusalim, i Gospod mu dade u ruke Joakima cara Judina, u trećoj godini carovanja Joakimova. I bi odveden u ropstvo u Vavilon car Joakim, i sa njim mnogi velikaši i istaknuti mladići, među kojima behu Danilo, Ananija, Misailo i Azarija, i još mnogi žitelji Jerusalima. I iz hrama Gospodnjeg biše odneseni najskupoceniji sasudi (Danil. 1, 1-6). Ali uskoro Navuhodonosor pusti iz ropstva cara Joakima u Jerusalim, i učini ga ponovo carem Judejskim, samo da mu bude vazal. Tako protekoše tri godine: Joakim je plaćao danak caru Vavilonskom, kao što je ranije davao danak Faraonu Egipatskom. Posle toga Joakim zbaci sa sebe jaram vazalstva, i prestade davati Navuhodonosoru određeni danak.

Ali pre no što car Joakim učini to, dođe ova reč od Gospoda proroku Jeremiji u tamnici: Uzmi knjigu i napiši u nju sve reči koje sam ti rekao za Izrailj, i za Judu, i za sve narode, od kada ti počeh govoriti, od vremena cara Josije, do danas; eda bi dom Judin, narod Judejski čuo za sve bede koje im mislim učiniti i vratio se svak sa svoga zloga puta, da bih im oprostio bezakonja i grehe njihove (Jerem. 36, 1-3). Tada Jeremija dozva Varuha sina Nirijina da zapiše što bude govorio, pošto sam u mračnoj tamnici nije mogao pisati. I Varuh, sedeći kraj tamničkog prozorčeta, zapisivaše što mu prorok govoraše. I napisa Varuh u knjigu iz usta Jeremijinih sve reči Gospodnje koje mu govori. Potom zapovedi Jeremija Varuhu govoreći: Mene čuvaju stražari, te ne mogu otići odavde u dom Gospodnji. Nego idi ti, i pročitaj iz knjige koju si napisao iz mojih usta, reči Gospodnje, narodu u domu Gospodnjem u dan posni, i svima Judejcima koji dođu iz gradova svojih pročitaj, ne bi li moleći se pripali ka Gospodu i vratili se svaki sa svoga puta zloga, jer je velik gnev i jarost što je Gospod izrekao za taj narod (Jerem. 36, 4. 5-7).

I učini Varuh sin Nirijin sve kako mu zapovedi prorok Jeremija, i pročita iz knjige reči Gospodnje u domu Gospodnjem pred celim narodom. To bi u petoj godini carovanja Joakimova (Jerem. 36, 8. 9). A kad za to čuše knezovi, pozvaše k sebi Varuha i narediše mu da im pročita knjigu. I kad je pročita, oni se uplašiše, i zapitaše Varuha: Kaži nam kako si napisao sve te reči? A on im odgovori: Iz usta Jeremijinih. I oni savetovahu Varuha da se sakrije; isto tako narediše da se i Jeremija u tamnici sakrije na neko vreme; a sami uzeše tu knjigu i odoše k caru. U to vreme car beše kod kuće i grejaše se kraj ognja, jer beše zima. I stade se čitati pred carem knjiga. I ne uplaši se car i njegovi prisutni velikaši od čitanih reči. Ali kad biše pročitana tri – četiri lista, car se razgnevi, pa iseče knjigu nožem, i baci u oganj na žeravicu, te sva knjiga izgore u ognju. Onda zapovedi car da i Varuha i Jeremiju uhvate i ubiju, ali ih Gospod sakri na čudesan način (Jerem. 36, 14-26).

Potom opet dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Uzmi drugu knjigu, i napiši u nju sve pređašnje reči koje bejahu u prvoj knjizi, koju sažeže car Joakim. A za cara Joakima reci da će telo njegovo uskoro biti bačeno mrtvo na pripeku obdan i na mraz obnoć. – I uze Jeremija drugu knjigu, i dade je Varuhu, a on napisa u nju iz usta Jeremijinih sve reči što behu u onoj knjizi, koju sažeže car Joakim ognjem; i još bi dodano mnogo pređašnjim proročkim rečima (Jerem. 36, 27-32).

Dok se to događalo, po popuštenju Božjem neočekivano napade na Jerusalim Navuhodonosor s vojskom, sastavljenom od četa haldejskih, sirskih, moavskih i amonitskih. I bez muke bi zauzet Jerusalim, jer ne beše spreman za odbranu od neprijatelja. Car pak Joakim bi uhvaćen, i ubijen i leš njegov izvučen izvan grada, i bačen psima i zverima i pticama da ga pojedu. I tako se zbi proroštvo svetog proroka Jeremije koje izreče o njemu (Jerem. 22, 19). A kosti Joakimove što ostadoše nepojedene od zverova, Judeji pogreboše u groblju otaca njegovih.

Posle smrti Joakimove na Jerusalimski presto stupi sin njegov Jehonija, ali i on činjaše zlo pred Gospodom. I prorokova sveti Jeremija za njega da će sa celim domom svojim biti predat od Gospoda u ruke Navuhodonosora cara Vavilonskog, i da više neće videti zemlje svoje (Jerem. 22, 24-27). I uskoro tako i bi. Jer Bog dopusti, te Navuhodonosor zauze Jerusalim, i zarobi cara Jehoniju s majkom njegovom i sa slugama njegovim i sa knezovima njegovim i sa dvorjanima njegovim. I odvede Navuhodonosor u ropstvo s carem Jehonijom sve knezove i sve junake, deset tisuća robova, i sve drvodelje i sve kovače, i ne osta ništa osim siromašnoga naroda po zemlji. I odnese sve blago doma Gospodnjega i blago doma carskoga, i polupa sve sudove zlatne, koje beše načinio Solomon car Izrailjev za hram Gospodnji (4 Car. 24, 10-14).

I Navuhodonosor postavi na mesto Jehonijevo Mataniju strica njegova, i promeni mu ime nazvavši ga Sedekija. I carova Sedekija jedanaest godina u Jerusalimu, i činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kao i pređašnji rđavi carevi, jer osurovi dušu svoju i okameni srce svoje, da se ne bi obratio Gospodu Bogu Izrailjevu. Tako isto i glavari judejski, i sveštenici, i narod, umnožiše gadna bezakonja, i idolopokloničkim gadostima oskvrniše dom Gospodnji u Jerusalimu; ne poslušaše reči Gospodnje iz usta proročkih, nego vređahu poslanike Božje i nipodaštavahu reči Gospodnje, a slušahu lažne proroke svoje. Zato gnev Gospodnji beše na Jerusalimu i na svoj zemlji Judejskoj, dok Gospod sasvim ne odbaci taj narod, i ne predade ga na potpuno razorenje i opustošenje (sr. Jerem. 23, 1-40; 52, 1-3).

Ta poslednja napast, strašnija od prethodnih, sruči se na Jerusalim na ovakav način. Utvrdivši se na prestolu u Jerusalimu, car Sedekija naumi da se odmetne od cara Vavilonskog Navuhodonosora, da mu ne robuje niti daje danak. Na to ga nagovarahu i susedni carevi: Edomski, Moavski, Tirski, Amonitski i Sidonski, koji isprva behu pod Navuhodonosorom Vavilonskim, pa se dogovoriše i zbaciše sa sebe jaram njegov. I onda poslaše izaslanike caru Sedekiji u Jerusalim predlažući mu da prestane davati danak caru Vavilonskom i da zajedno s njima ustane protiv sile Haldejske. I Sedekija naginjaše njihovom predlogu.

U to pak vreme dođe od Gospoda ovakva zapovest proroku Jeremiji: Načini sebi okove i jaram, i metni sebi oko vrata; potom ih pošlji caru Edomskom i caru Moavskom i caru sinova Amonovih i caru Tirskom i caru Sidonskom, po poslanicima koji će doći u Jerusalim k Sedekiji caru Judinu (Jerem. 27, 2-3).

Sveti prorok postupi po zapovesti Gospodnjoj: metnu sebi jaram oko vrata, ode u dvorac Sedekijin kada tamo behu izaslanici spomenutih careva, i reče im: Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: ovako recite svojim gospodarima: Ja sam stvorio zemlju i ljude i stoku, što je po zemlji, silom svojom velikom i mišicom svojom podignutom; i dajem je kome mi je drago. I sada ja dadoh sve te zemlje u ruke Navuhodonosoru Caru Vavilonskom sluzi svome, dadoh mu i zverinje poljsko da mu služi. I svi će narodi služiti njemu i sinu njegovu i unuku njegovu dokle dođe vreme i njegovoj zemlji, i veliki narodi i silni carevi pokore ga. A koji narod ili carstvo ne bi hteo služiti Navuhodonosoru caru Vavilonskom, i ne bi hteo saviti vrat svoj u jaram cara Vavilonskoga, taki ću narod pohoditi mačem i glađu i pomorom, dokle ih ne istrebim rukom njegovom. Ne slušajte dakle lažne proroke svoje ni vrače svoje ni sanjače svoje ni gatare svoje ni bajače svoje, koji vam govore i vele: nećete služiti caru Vavilonskom. Jer vam oni laž prorokuju, kako bih vas daleko odveo iz zemlje vaše i izagnao vas da izginete. Ne slušajte ih, nego služite caru Vavilonskom i ostaćete živi, i zemlja vaša neće opusteti (Jerem. 27, 4-10. 17).

To bi četvrte godine carovanja Sedekije cara Judejskog. Te iste godine prorok Božji Jeremija sa jarmom oko vrata uđe jednom u hram Gospodnji. Tu ga srete lažni prorok Ananija i reče pred sveštenicima i svim narodom: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: slomiću jaram cara Vavilonskoga; i do dve godine ja ću vratiti na ovo mesto sve sudove doma Gospodnjega, odnesene u Vavilon, i Jehoniju cara, i sve roblje Judino. – I skide Ananija jaram sa vrata proroka Jeremije, i slomi ga. Prorok Jeremija izađe iz hrama, i ode svojim putem. Ali dođe reč Gospodnja Jeremiji, i reče: Idi i kaži Ananiji i reci: Čuj, Ananija; nije te poslao Gospod, a ti si učinio da se narod ovaj pouzda u laž. Ti si slomio jaram drveni, ali načini mesto njega gvozden jaram. Jer ću gvozden jaram metnuti na vrat svim tim narodima da služe Navuhodonosoru caru Vavilonskom. A tebe, zato što si govorio laž, ja ću skinuti sa zemlje, ove godine, ti ćeš umreti; jer si kazivao odmet od Gospoda (Jerem. 28, 11-16). I kroz mesec dana umre lažni prorok Ananija.

Izvešten o tome, car Sedekija se uplaši, i ne smede u to vreme da se javno odmetne od cara Vavilonskoga. Kasnije pak on sklopi savez sa Faraonom Egipatskim Psametihom II, sinom Nehao, odmetnu se od Navuhodonosora i postade mu protivnik, ne slušajući savete svetog proroka Jeremije koje je stalno davao njemu i svemu narodu. Međutim u to isto vreme prorok Jeremija tajno posla poslanicu Judejcima što behu u ropstvu u Vavilonu. U poslanici ih izveštavaše da će oni ostati u ropstvu sedamdeset godina; posle toga posetiće ih Gospod i vratiti u Jerusalim. I savetovaše im da tamo grade sebi kuće, da sade vrtove, da žene svoje sinove i udaju svoje kćeri, kako bi se umnožili u ropstvu a ne opali. I još im savetovaše da ne slušaju lažne proroke, koji im lažno obećavaju skoro oslobođenje, nego da mole Boga za cara Navuhodonosora, kako bi u njegovom miru našli svoj mir i spokojno proživeli sedamdesetogodišnje ropstvo, određeno im od Boga. “Jer ovako veli Gospod: kad se navrši u Vavilonu sedamdeset godina, pohodiću vas, i ispuniću vam dobru reč svoju da ću vas vratiti na ovo mesto. Jer ja znam misli koje mislim za vas, misli dobre a ne zle, da vam dam budućnost kakvu čekate” (Jerem. 29, 4-11).

Ova poslanica proroka Jeremije bi pažljivo pročitana od porobljenih Judejaca u Vavilonu, ali u tamošnjih lažnih proroka izazva silan gnev i želju da se osvete proroku. Zato napisaše u Jerusalim prvosveštenicima da zabrane Jeremiji da prorokuje i piše; i usto zahtevahu da ga okuju i metnu u zatvor, kako ne bi svojim poslanicama smućivao ljude, plašeći ih dugim robovanjem. Međutim prorok Božji, uprkos zabrani i okovima u koje ga staviše, ne prestajaše javljati reči Božje, i govoraše da će roblje u Vavilonu Gospod posetiti milošću svojom a one u Jerusalimu pogubiti pravednim gnevom svojim. “Evo ja ću, veli Gospod za cara koji sedi na prestolu Davidovu i za sav narod koji živi u ovom gradu, pustiti na njih mač, glad i pomor, i učiniću ih da budu kao smokve rđave, koje se ne mogu jesti; i goniću ih mačem i glađu i pomorom, i učiniću da se potucaju po svima carstvima, da budu prokletstvo i čudo i podsmeh i rug u svih naroda među koje ih oteram, jer ne poslušaše reči moje” (Jerem. 29, 16-19).

Blizu Jerusalima bejaše dolina sinova Enomovih, zvana Tofet. U njoj behu podignuti visoki žrtvenici. Tu su Judejci klali sinove svoje i kćeri i prinosili ih na žrtvu idolu Molohu, i spaljivali tela njihova. Kada se obavljalo to bezbožno klanje nevine dece i prinosila jeziva žrtva, besomučno su treštale trube i bubnjevi, kako se ne bi čulo kukanje roditelja i cika klane dece. Izobličavajući i osuđujući tako težak greh, prorok Božji Jeremija, po naređenju Božjem, kupi u lončara krčag gleđosani, pozva nekoliko starešina narodnih i starešina svešteničkih, i ode u Tofet. I tamo gromko objavi: Čujte reč Gospodnju, carevi Judini i stanovnici Jerusalimski! Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: evo ja ću pustiti zlo na ovo mesto da će zujati uši svakome ko ga čuje, jer me ostaviše ljudi moji i oskvrniše ovo mesto kadeći na njemu drugim bogovima, kojih ne znaše ni oni ni oci njihovi, ni carevi Judini, i napuniše ovo mesto krvlju nevinih. I podigoše visoke žrtvenike Valu da sažižu sinove svoje ognjem na žrtve paljenice Valu. Zato, evo ide vreme, veli Gospod, kad se ovo mesto neće više zvati Tofet – dolina Enoma, već dolina smrti, dolina zaklanja, jer će na ovom mestu mnoštvo Judejaca biti ubijeno mačem neprijatelja njihovih; i mrtva telesa njihova daću za hranu pticama nebeskim i zverima zemaljskim; i obratiću ovaj grad Jerusalim u pustoš i rug: ko god prođe mimo njega, čudiće se i zviždaće za sve muke njegove. I oni će jesti meso od svojih sinova i meso od svojih kćeri, i svaki će jesti meso od druga svoga u nevolji i teskobi, kojom će im dosađivati neprijatelji njihovi koji traže dušu njihovu (Jerem. 19, 1-9).

Pošto izgovori ovako strašne reči razgnevljenog Boga, sveti Jeremija tresnu o zemlju krčag, i razbi ga pred svima, i reče: Ovako veli Gospod nad vojskama: tako ću razbiti narod ovaj i grad ovaj, kao što se razbije krčag lončarski, koji se ne može više opraviti (Jerem. 19, 10-11).

Potom se vrati prorok Jeremija iz Tofeta u Jerusalim, i u tremu doma Gospodnjega obrati se narodu ovakvim rečima: Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: evo ja ću pustiti na ovaj grad i na sve gradove njegove sve zlo koje izrekoh za nj, jer otvrdnuše vratom svojim da ne slušaju reči moje (Jerem. 19, 14-15). Čuvši ove prorokove reči, sveštenik Pashor, koji beše starešina u domu Gospodnjem, udari svetog proroka Jeremiju, i vrže ga u tamnicu na gornjim vratima Venijaminovim uz dom Gospodnji. A sutradan kad Pashor izvede Jeremiju iz tamnice, reče mu sveti prorok Jeremija: Ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na tebe strah, na tebe i na sve prijatelje tvoje, koji će pasti od mača neprijatelja svojih, i oči će tvoje videti, i svega ću Judu dati u ruke caru Vavilonskom, koji će ih odvesti u Vavilon, i pobiće ih mačem. I sve bogatstvo ovoga grada i sav trud njegov i sve što ima dragoceno, i sve blago careva Judinih, daću neprijateljima njihovim u ruke, i razgrabiće ih i uzeti i odneti u Vavilon. I ti, Pashore, i svi žitelji doma tvog otići ćete u ropstvo; i doći ćeš u Vavilon, i onde ćeš umreti, i onde ćeš biti pogreben ti i svi prijatelji tvoji, kojima si prorokovao lažno (Jerem. 20, 1-6).

I uskoro se zbi ovo proroštvo svetog Jeremije. U devetoj godini svoga carovanja, car Sedekija se javno odmetnu od cara Vavilonskog i objavi nezavisnost. Tada dođe Navuhodonosor car Vavilonski sa svom vojskom svojom na Jerusalim, opkoli ga sa svih strana, i načini opkope oko njega. I nasta velika glad u gradu (Jerem. 52, 3-6). I prorok Božji Jeremija govoraše caru Sedekiji i svemu narodu: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev; evo, ja ću predati ovaj grad u ruke caru Vavilonskom i on će ga spaliti ognjem. I ti, care, nećeš uteći iz njegove ruke, nego ćeš biti uhvaćen i predan u njegove ruke, i bićeš odveden u Vavilon (Jerem. 34, 2-3). I savetovaše prorok caru da se dobrovoljno pokori Navuhodonosoru, kako ne bi Jerusalim bio potpuno razoren i carstvo Judejsko uništeno. Ali lažni proroci i starešine svešteničke nagovoriše cara da ne posluša Jeremiju, i govorahu za Jeremiju: poludeo je (Jerem. 28). Navuhodonosor pak, držeći u opsadi Jerusalim, ču gde Faraon Egipatski ide sa vojskom u pomoć svome savezniku caru Sedekiji, da oslobodi Jerusalim od opsade. Zato Navuhodonosor prekinu opsadu Jerusalima i sa vojskom ode protiv glavnog protivnika svog. Videvši to, Jerusalimljani stadoše likovati smatrajući da se Navuhodonosor vraća u Vavilon, pošto nije mogao osvojiti Jerusalim. I rugahu se proroštvu Jeremijinom, jer se ne ostvari; i govorahu: eto, Navuhodonosor pobeže, ne mogavši nas pobediti. No sveti prorok Jeremija govoraše: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: ovako recite caru Judinu: evo vojska Faraonova koja pođe vama u pomoć, vratiće se u svoju zemlju, u Misir, a Haldejci će opet doći i opkoliće ovaj grad i uzeće ga i spaliće ga ognjem (Jerem. 37, 7-8).

A kad otide vojska Haldejska od Jerusalima na vojsku Faraonovu, prorok Jeremija osedla svoga magarca i krenu u svoj grad Anatot, gde je imao svoje imanje. Ali kad beše na vratima Venijaminovim zaustavi ga starešina straže Irsija, unuk onog lažnog proroka Ananija, kome prorok Jeremija proreče smrt. Kivan zbog toga na proroka Jeremiju, ovaj Irsija ga zaustavi govoreći: Ti bežiš ka Haldejcima. Jeremija odgovori: Nije istina, ne bežim ka Haldejcima, već idem u svoj grad gde mi je imanje. Ali ga Irsija ne hte slušati, nego ga uhvati i odvede knezovima. Knezovi se razgneviše na Jeremiju, izbiše ga, i u tamnicu vrgoše (Jerem. 37 11-15).

U to vreme car Navuhodonosor, pošto pobedi i razbi vojsku Faraona Egipatskog koji je išao u pomoć caru Sedekiji, povrati se ubrzo sa svom vojskom na Jerusalim, i opsede ga, i bijaše ga silno. I bi Jerusalim u opsadnom stanju sve do jedanaeste godine carovanja Sedekijina. Za sve to vreme sveti prorok Jeremija nije prestajao pozivati ljude pokajanju, ukazujući im na očigledno zbivanje njegovih proroštava, na to da je već nastalo Bogom određeno vreme za kažnjavanje nepokajanih i upornih grešnika; pritom je davao korisne savete da se pokore Haldejcima, i govorio: Ovako veli Gospod: ko ostane u ovom gradu, poginuće od mača, od gladi ili od pomora; a ko otide ka Haldejcima, ostaće živ. Grad pak ovaj doista će biti predan u ruke vojsci cara Vavilonskoga, i uzeće ga (Jerem. 38, 2-3). Čuvši to, knezovi rekoše caru: Da se pogubi ovaj čovek, jer on oslabljava ruke vojnicima koji ostaše u ovom gradu, i ruke svemu narodu govoreći im takve reči, jer ovaj čovek ne želi dobra svome narodu nego zla. A car Sedekija reče: eto, u vašim je rukama, činite sa njim što hoćete, jer car ne može ništa suprot vama (Jerem. 38, 4-5).

Tada oni uzeše proroka Božjeg Jeremiju i baciše ga u jamu Malhije sina Amelehova, koja beše u tremu od tamnice, i spustiše Jeremiju o užima; a u jami ne beše vode, nego glib, i Jeremija se uvali u glib. I umro bi tamo, da ga ne spase jedan bogobojažljivi inostranac, Avdemeleh Etiopljanin, dvoranin, koji beše na carevom dvoru. Kad on ču da su proroka Jeremiju vrgli u jamu, reče caru: Gospodaru moj, care, zlo si učinio što si proroka Jeremiju vrgao u smrtnu opasnost. – Car onda naredi Avdemelehu da Jeremiju izvadi iz jame. Potom car Sedekija dozva k sebi proroka Jeremiju, i nasamo ga pitaše: Je li istina ono što prorokuješ? Prorok odgovori caru. Da ti kažem: nećeš li me pogubiti? a da te savetujem, nećeš me poslušati. Tada se zakle car da ga neće pogubiti. Na to Jeremija reče caru: Ovako veli Gospod Savaot, Bog Izrailjev: ako otideš ka knezovima cara Vavilonskoga, živa će ostati duša tvoja, i grad ovaj neće izgoreti ognjem, i tako ćeš ostati u životu ti i dom tvoj. Ako li ne otideš ka knezovima cara Vavilonskoga, ovaj će grad biti predan u ruke Haldejaca, koji će ga spaliti ognjem, i ti nećeš uteći iz ruku njihovih (Jerem. 38).

Ali car ne posluša dobri savet prorokov, već posla proroka u tamnicu, u kojoj ostade sve dok Haldejci ne zauzeše Jerusalim, što se zbi u jedanaestoj godini carovanja Sedekijina. U to vreme u opsednutom Jerusalimu broj branilaca se smanjivao, hrane je nestajalo, i na kraju sasvim nestalo, te je nastala takva užasna glad, da se stalo ostvarivati prorošgvo svetog proroka Jeremije: ljudi su jeli decu svoju, i jedan drugoga (Jerem. 19, 9). A kad odbrana potpuno malaksa, grad bi provaljen od Haldejske sile, i vojnici svi pobegoše noću na vrata između dva zida uz vrt carev, i nagoše putem što vodi u pustinju; tim putem pobeže i car Sedekija. Vojska pak Haldejska gonjaše ih, i stiže Sedekiju u polju Jerihonskom, i uhvati ga. A sva vojska njegova ostavi ga, i razbeže se kud koji. Haldejci odvedoše Sedekiju k Navuhodonosoru caru Vavilonskom u Rivlu. I zakla car Vavilonski sinove Sedekijine u Rivli na njegove oči, i sve znatne ljude pobi, a Sedekiji iskopa oči, okova ga u dvoje verige, i odvede u Vavilon. A Navuzardan, vrhovni vojvoda Haldejske vojske, raskopa Jerusalimske bedeme, i prekrasnu i preslavnu i mnogoljudnu prestonicu careva Judejskih zali krvlju. Odnosno pak proroka Jeremije Navuzardan je imao zapovest od cara Navuhodonosora da ga sačuva živa i zdrava: Uzmi ga, zapovedi car Navuzardanu, i gledaj ga dobro, i ne čini mu zla, nego mu čini što ti god kaže (Jerem. 39, 2-12). Jer Navuhodonosor beše čuo za svetog Jeremiju, i za njegovo proroštvo, i za njegov savet caru Sedekiji, zbog toga i izdade takvu zapovest svome vojvodi Navuzardanu odnosno proroka Jeremije. I sveti prorok bi izveden iz tamnice, razrešen od okova, česno uspoštovan, i pušten na slobodu. Tom prilikom Navuzardan reče svetom proroku Jeremiji: Gospod Bog tvoj izreče ovo zlo za ovo mesto; i nanese i učini kako reče, jer sagrešiste Gospodu i ne slušaste glasa njegova. Ali sada, evo, ja te opraštam danas veriga što su ti na ruku: i ako ti je volja pođi sa mnom u Vavilon, hajde, ja ću se brinuti za te; ako ti pak nije volja poći sa mnom, onda ostani; evo, sva ti je zemlja otvorena, idi kuda god hoćeš i kuda ti je drago (Jerem. 40, 1-4). Prorok Božji izrazi želju da ostane u otadžbini. Imajući blagonaklonost vojvode Navuzardana, sveti Jeremije se odmah stade starati o svetinji Božjoj, o preuzvišenoj krasoti i slavi svih plemena Izrailjevih – Kovčegu Zaveta, da ga inoplemenici ne unište i ne bude porugana slava Božja. I on izmoli u vojvode Navuzardana koji je razoravao Jerusalim, da mu dopusti da uzme svetinju Boga Izrailjeva pre no što hram bude opljačkan i razoren. I našavši neke preostale od pokolja sveštenike i levite, uze ih sa sobom, prođe sa njima kroz Haldejsku vojsku, ode u hram, i uze od ognja oltarnoga, koji još u dane Mojsija i Arona beše sišao s neba na žrtvu paljenicu, i otada se neugasivo održavao na žrtveniku (3 Mojs. 9, 24). Uzevši od tog ognja, prorok Jeremija ga u jednom sudu sakri u bezvodnom bunaru, imajući čvrstu veru i proročki predviđajući da će se taj oganj, koji će se privremeno ugasiti pretvorivši se na čudesan način u gustu vodu, u svoje vreme vratiti u svoju vlastitu stihiju i razgoreti se. To se i dogodilo po povratku Izrailjaca iz Vavilonskog ropstva, pri obnovljenju hrama u vreme Neemije, mnogo godina posle smrti svetog proroka Jeremije, koji sakrivši taj oganj u bunaru, poravni to mesto te ono za dugo vreme ostade nepoznato (2 Makav. 1, 19-32).

Pošto sakri žrtvenički oganj, sveti prorok Jeremija uze Kovčeg Zaveta, iznese ga iz hrama, i držaše ga u svome obitalištu sve dok ne prestade ratni metež, izazvan naređenjem Navuzardanovim o razorenju i spaljenju Jerusalima. A kad Kovčeg Zaveta bi odnesen iz hrama, vojvoda Navuzardan naredi te Haldejci pokupiše sve zlatne, srebrne i bakarne dragocenosti hrama, i odneše u Vavilon. Zatim zapališe predivni hram Solomonov i potpuno razoriše; isto tako porušiše i carske palate i sve najlepše kuće jerusalimske, i raskopaše i sa zemljom sravniše bedeme gradske. Tada pogibe od mača zavojevača ogromno mnoštvo Jevreja, naročito u gorespomenutoj dolini Tafet, u kojoj bezakonici ranije prinošahu na žrtvu Molohu sinove svoje i kćeri; a preostali u životu biše odvedeni u ropstvo; samo najsiromašnije iz naroda, koji ništa nemahu, ostavi Navuzardan u zemlji Judinoj, i dade im da obrađuju vinograde i njive (Jerem. 39, 10; 4 Car. 25, 12).

Odlazeći sa ogromnim plenom iz razorenog i opljačkanog Jerusalima, Navuzardan po zapovesti cara Navuhodonosora postavi za upravitelja nad opustošenom Judejom Godoliju, sina onog Ahikama koji jednom beše izbavio proroka Jeremiju iz ruku ubica i koji beše izabrao za mesto svoga boravka ne Jerusalim već Mispu u blizini Jerusalima. Tamo sada ode propok Jeremija ka Godoliji, i nastani se u Mispi (Jerem. 40, 5-6). Koristeći ce nastalim mirom, sveti Jeremija sa pobožnim sveštenicima i levitima uze Kovčeg Zaveta koji je on čuvao, i odnese ga preko Jordana na goru u zemlji Moavskoj, blizu Jerihona, sa koje je nekada prorok Mojsije video obećanu zemlju, i na kojoj je umro i bio pogreben (5 Mojs. 34). Na toj gori prorok Jeremija nađe pećinu, unese u nju Kovčeg Zaveta, pa ulaz u pećinu zazida ogromnom kamenom pločom. I tu ploču kao da zapečati napisavši na njoj ime Božje prstom svojim kao gvozdenim perom, jer tvrdi kamen pod pišućim prstom prorokovim postade mek kao vosak, pa zatim opet dobi svoju prirodnu tvrdoću. I postade to mesto tvrdo kao da je od gvožđa saliveno. Onda reče sveti Jeremija prisutnim ljudima: “Ode Gospod iz Siona na nebo; i opet će se vratiti sa silom, a znak njegovog dolaska biće: kada se svi narodi poklone drvetu”, (to jest krstu, na kome je raspet Spasitelj sveta Gospod Isus Hristos). I još reče prorok Božji, da Kovčeg ovaj niko neće moći izneti iz tog mesta, jedino Mojsije, prorok Bogovidac, i da tablice zaveta niko neće moći rasklopiti i pročitati, jedino ugodnik Božji Aron. U dan sveopšteg vaskrsenja izneće se Kovčeg Zaveta iz zapečaćene pećine, i postaviće se na Gori Sionu, i svi sveti sabraće se k njemu u očekivanju dolaska Gospoda koji će ih izbaviti od neprijatelja koji hoće da ih pobije.

Dok je sveti Jeremija govorio to sveštenicima i levitima, oblak iznenada pokri zapečaćenu pećinu, i niko ne mogaše pročitati ime Božje, napisano na kamenu prstom Jeremijinim, niti raspoznati ili pronaći to mesto. Jer su neki od prisutnih želeli da raspoznadu to mesto i put k njemu, ali nikako nisu mogli. A prorok im reče u duhovnom ozarenju: Ovo će mesto biti nepoznato dok Gospod ne sabere ljude svoje i ne smiluje se na njih, i tada će im pokazati ovo mesto, i javiti svima slavu svoju na njemu, i oblak će ga osenjivati, kao što je to bilo pri Mojsiju i pri Solomonu (3 Mojs. 9, 23-24; 3 Car. 8, 10-11).

I tako, do današnjega dana niko ne zna tu pećinu, niti će iko do svršetka sveta saznati za to mesto; no slava Božja tajno osenjuje Kovčeg Zaveta svetlim plamenim oblakom, kao što ga je osenjivala u Skiniji Mojsijevoj i hramu Solomonovom, jer to ne može prestati.

Pošto se posle sedamdeset godina vratiše iz Vavilonskog ropstva, Jevreji obnoviše Solomonov hram u Jerusalimu, ali u njemu nije bilo Kovčega Zaveta, te slave staroga hrama. Oni onda načiniše novi kovčeg od zlata, po ugledu na onaj Mojsijev, i sve što se nalazilo unutra u kovčegu i oko njega ustrojiše po ugledu na prvobitni, ali y njemu ne beše čudotvorne sile i ne obasjavaše ga slava Božja. U novom hramu imali su iz prvoga hrama samo oganj nebeski, koji sveti prorok Jeremija beše sakrio u bezvodnom bunaru, pa ga kasnije pronađoše sveštenici, i to mnogo godina posle smrti proroka Jeremije.

Pošto sakri Kovčeg Gospodnji sveti Jeremija dođe u Mispu, novu prestonicu Judejsku, kod Godolije, novog upravitelja opustošene otadžbine, i osta s njim u narodu koji beše ostao u zemlji (Jerem. 40, 6). I prorok Božji plakaše neutešno za razorenim i opustošenim Jerusalimom. Oko Godolije se stadoše pribirati Jevreji koji se ranije behu razbegli od Haldejaca po susednim zemljama. Godolija ih je sokolio, obećavajući im zaštitu i miran život pod Haldejcima. Sam Gospod, prve godine posle najezde Vavilonaca, uteši rodnom godinom tužni ostatak sinova Izrailjevih (Jerem. 40, 9-12). Ali sin Natanijev Ismail, rođak odvedenog u Vavilon cara Sedekije, zaviđaše Godoliji na vlasti, pa sabra neke ugledne ljude i dođe u Mispu kod Godolije, tobož da mu izrazi svoju pokornost. Ne znajući njegovu zlu nameru, Godolija ga dočeka radosno i česno, pa i gozbu priredi u njegovu čast. No kacno u noći usta Ismail i deset ljudi što behu s njim, i ubiše Godoliju, i pobiše sve Judejce koji behu s njim, i Haldejce vojnike koji se zatekoše onde, napavši ih na spavanju (Jerem. 41, 1-3).

A kada za to ču sin Karijin vojvoda Joanan i sve vojvode što behu s njim, uzeše svoje ljude i pođoše na Ismaila, i nađoše ga u Gavaonu. I udariše na njega, i pobediše ga, i on jedva uteče sa osam ljudi k sinovima Amonovim. Onda se Joanan i ostale vojvode stadoše dogovarati da beže u Egipat od Haldejaca, jer se bojahu gneva cara Vavilonskog zbog Godolije, misleći da će car zbog Godolijeve pogibije odmah poslati vojsku da pobije ostatak Izrailjaca. I već se počeše sa narodom pripremati za put u Egipat, odakle ih u starini Gospod beše izveo rukom krepkom i mišicom visokom. Ali pre no što bi pristupili ostvarenju svoje zamisli, oni poželeše da čuju šta o tome misli sveti prorok Jeremija. Zato dođoše k svetom proroku Jeremiji sve vojvode i Joanan i sav narod, malo i veliko, i rekoše mu: Pusti preda se našu molbu, i pomoli se za nas Gospodu Bogu svome, za sav ovaj ostatak, jer nas je ostalo malo od mnogih, kao što nas oči tvoje vide, da bi nam pokazao Gospod Bog tvoj put kojim ćemo ići i šta ćemo raditi. A Jeremija prorok reče im: Poslušaću; evo, pomoliću se Gospodu Bogu vašem po rečima vašim, i što vam odgovori Gospod kazaću vam, neću vam zatajiti ni reči, ali vi nećete poslušati zapovesti Gospodnje. A oni rekoše Jeremiji: Gospod neka nam je svedok istinit i veran da ćemo činiti sve što ti Gospod Bog tvoj zapovedi za nas. Bilo dobro ili zlo, poslušaćemo reč Gospoda Boga svog ka kome te šaljemo (Jerem. 42, 1-6).

I pomoli se sveti prorok Jeremija Bogu, postivši se deset dana, i Bog mu otkri svetu volju svoju. I sazva Joanana i sve vojvode što bejahu s njim, i sav narod, malo i veliko, i reče im: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev, ka kome me poslaste da iznesem preda nj molbu vašu: Ako ostanete u ovoj zemlji, sazidaću vas, i neću vas razoriti, i nasadiću vas i neću vas istrebiti; jer mi je žao sa zla koje sam vam učinio. Ne bojte se cara Vavilonskoga, koga se bojite; ne bojte se, jer sam ja s vama da vas sačuvam i da vas izbavim iz njegove ruke. I učiniću vam milost da se cmiluje na vas, i vrati vas u zemlju vašu. Ako li rečete: nećemo da ostanemo u ovoj zemlji, nego ćemo otići u zemlju Egipatsku, da ne vidimo rata i glasa trubnoga ne čujemo i ne budemo gladni hleba, i onde ćemo se naseliti, – onda čujte reč Gospodnju, koji ste ostali od Jude: ovako veli Gospod Svedržitelj Bog Izrailjev: Ako vi okrenete lice svoje da idete u Misir i otidete da se naselite onde, onde će vas u zemlji Misirskoj stignuti mač kojeg se bojite, i glad, radi koje se brinete, goniće vas u Misiru, i onde ćete pomreti od gladi i mača, i niko se neće cpasti od zala koja ću pustiti na vas. Jer kao što se jarost moja izli na stanovnike Jerusalimske, tako će se izliti gnev moj na vas, ako otidete u Micir, i bićete uklin i čudo i kletva i rug, i nećete više videti mesto ovo. Gospod vam govori, ostanci Judini: ne idite u Misir! Znajte da vam ja svedočim danas. Jer varaste duše svoje kad me poslaste ka Gocpodu Bogu svome rekavši: pomoli se za nas Gospodu Bogu našem, i kako reče Gospod Bog naš, javi nam i učinićemo. I evo, ja vam danas objavih volju Božju. Znajte dakle da ćete izginuti od mača i od gladi i od pomora na mestu kuda ste radi otići da se stanite (Jerem. 42, 7-22).

A kad prorok Jeremija izgovori svemu narodu sve reči Gospoda Boga, tada Azarija sin Osajin i Joanan sin Karijin i drugi drski ljudi rekoše Jeremiji: Nije istina što govoriš; nije te poslao Gospod Bog naš da nam kažeš: ne idite u Misir da se onde stanite. Nego Varuh sin Nirijin podgovara te protiv nas da nas preda u ruke Haldejcima da nas pogube ili da nas presele u Vavilon (Jerem. 43, 1-3).

I tako Joanan sin Karijin i sve vojvode i sav narod ne poslušaše glasa Gospodnjega koji je govorio preko Jeremije da ostanu u zemlji Judinoj, nego uzeše sav ostatak Judin, ljude i žene i decu, I pođoše u Misir, nasilno odvodeći sa sobom i proroka Jeremiju sa njegovim vernim zapisivačem prorokom Varuhom. A kad stigoše u Misir, nastaniše se u gradu Tafnisu, gde je nekada prorok Mojsije činio čudesa pred Faraonom (Jerem. 43, 4-7). Tamo sveti Jeremija požive četiri godine prorokujući, i beše u velikom poštovanju kod Misirana zbog svoje svetosti i zbog dobrotvorstva koje im činjaše, jer molitvama svojim uništavaše guje i krokodile. Tamo on i skonča (oko 586. god.), i bi pogreben.

A končina svetog proroka Božjeg beše mučenička. U Tafnisu dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Uzmi u ruke veliko kamenje, i pokrij ga kalom u peći za opeke što je na vratima doma Faraonova u Tafnisu da vide Judejci; i reci im: ovako veli Gospod Savaot, Bog Izrailjev: evo, ja ću poslati i dovesti Navuhodonosora cara Vavilonskoga slugu moga, i metnuću presto njegov na ovo kamenje koje sakrih i razapeće carski šator svoj na njemu. Jer će doći i zatrti zemlju Misirsku; ko bude za smrt otići će na smrt, ko za ropstvo – u ropstvo, ko za mač – pod mač. I samo malo njih, koji uteku od mača, vratiće se iz zemlje Misirske u zemlju Judinu, jer sav ostatak Judin, što otidoše u zemlju Misirsku da se onde nastane, poznaće čija će se reč izvršiti, moja ili njihova. A ovo da vam je znak, govori Gospod, da ću vas pohoditi na tom mestu da znate da će se doista ispuniti reči moje vama na zlo; evo, ja ću dati Faraona Misirskoga u ruke neprijateljima njegovim, kao što sam dao Sedekiju cara Judejskog y ruke neprijateljy njegovom (Jerem. 43, 8-11; 44, 28-30).

Razgnevljeni na svetog Jeremiju zbog ovakvih reči njegovih, Judejci kamenjem ubiše proroka Božjeg. I te iste godine car Vavilonski udari sa velikom vojskom na Misir, razbi Faraonovu vojsku, i ubi Faraona Vafrija. Tada izgiboše i Judejci koji se behu doselili u Misir.

Posle mnogo godina česne mošti svetog proroka Jeremije car Aleksandar Makedonski svečano prenese u njime osnovani grad Aleksandriju, i položi ih u mestu zvanom Tetrafil, koje su Aleksandrijci mnogo poštovali zbog prorokovih svetih moštiju.

Sveti prorok Jeremija prorokovao je o stradanju Gospoda Hrista, govoreći ovako: Ja bejah kao jagnje i tele koje se vodi na klanje, jer ne znađah da se dogovaraju na me: oborimo drvo s rodom njegovim, i istrebimo ga iz zemlje živih, da mu se ime ne spominje više (Jerem. 11, 19).

Po kazivanju koje je zapisao sveti Epifanije, prorok Jeremija je pretskazao pad i uništenje svih idola Egipatskih u vreme kada u Egipat bude došla Djeva – Mati sa Mladencem, u pećini rođenim i u jasla položenim.

Na mnogo godina posle smrti svetog proroka Jeremije Juda Makavej imao je snoviđenje, u kome je video prvosveštenika Oniju i svetog proroka Jeremiju. O tome u Knjigama Makavejskim piše ovo: Juda vide u snu bivšeg prvosveštenika Oniju, čoveka dobrog i blagog, pobožna izgleda, krotkog po naravi, slatkorečivog, od detinjstva obučenog svima vrlinama; on se sa podignutim rukama moljaše za sve Judejce. Zatim se pojavi jedan drugi čovek, divan sedinom i slavom, a oko njega neka čudesna i neiskazana krasota. Onija onda reče: “Ovo je bratoljubac koji se mnogo moli za ljude i za Sveti Grad – Jeremija prorok Božji”. Tada Jeremija pruži ruke i davaše Judi mač zlatan, i dajući mu ga reče: “Uzmi ovaj sveti mač; to je dar od Boga kojim ćeš satrti protivnike”. – I saratnici Jude Makaveja, utešeni i ohrabreni Judinom rečju, odlučno su navalili na neprijatelja i pobedili ga (2 Makav. 15, 12-16).

Ovo viđenje pokazuje da se sveti ugodnici Božji posle svoje smrti mole Bogu za nas, i pomažu nam, kao što sveti Jeremija pomože Judi Makaveju protiv neprijatelja. Neka svete molitve svetog proroka Božjeg pomažu i nama protiv nevidljivih neprijatelja i vidljivih protivnika, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

Sveti prorok Jeremija – Narodni običaji i verovanja

Iako mnogi ne znaju za njega, u nekim krajevima Srbije su se održali običaji i narodna verovanja o kojima se i danas vodi računa.

Veruje se da je Jeremija zaštitnik od zmija otrovnica. Zato je običaj da se na današnji dan razgone ovi gmizavci da ne bi preko leta dosađivali.

Neko iz kuće zbog toga treba da porani, uzme tiganj i lupajući u njega nekoliko puta ponovi: “Jeremija u polje, a sve zmije u more! Samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dan trna glogova. Na četiri šipova, zlu kob izela”

Dokle se čuje lupanje i pesma, dotle zmije neće smeti da se približe.

Na Jeremijin dan ne otvaraju se britve i ne radi se ništa iglom i koncem. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, veruje se, na toga bi preko cele godine trčale zmije. U nekim krajevima stari veruju da se na današnji dan ne valja ni češljati da se ne bi izazivali ovi opasni gmizavci

Takođe, treba paziti da se ni za kim ne vuče odvezana pertla ili neki končić da se na isti način tako ne bi vukle i zmije.

Osnovni podaci:
Sveti prorok Jeremija
Naziv članka:
Sveti prorok Jeremija
Opis:
Pravoslavni vernici proslavljaju praznik svetog proroka Jeremije, rođenog 600 godina pre Hrista, u selu Anatotu, u blizini Jerusalima.
Autor: