Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Advertisement

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave jedan od najvećih hrišćanskih praznika, Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan.

Spasovdan je jedan od deset praznika posvećenih Gospodu Isusu Hristu, koji se obeležava 40 dana posle Vaskrsa, uvek u četvrtak, a deset dana pre Svetih Trojica (Duhova).

Vaznesenje Gospodnje je sećanje na dan kada se Isus Hristos četrdeseti dan posle vaskrsenja poslednji put javio svojim učenicima – dvanaestorici apostola i uzneo (vazneo) na nebo, i “seo s desne strane Boga”.

Na Spasovdan se ne radi nikakav težak posao, pošto je veliki praznik koji, prema verovanju, može da spasi kuću od nevolje, a decu od bolesti. Izuzetno je cenjen i poštovan u doba cara Dušana.

Po hrišćanskom verovanju, vaskrsenjem je Gospod pokazao da je jači od smrti i 40. dana od vaskrsenja njegovi su se učenici nalazili za trpezom. Tog dana im se Hristos ponovo javio i rekao:

“Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen”, navodi se u Novom zavetu.

Narodni običaji na Spasovdan

Pre zore, na Spasovdan Krstonoše pohode zapise – osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške. Noseći barjake i krst, narod stiže pod stablo zapisa, kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama.

Prema starom slovenskom verovanju, gromovnik Perun, tukao je gromovima i gradom useve, a božanstvo je spasavalo useve od grada.

Zapisano je da je jednom domaćinu kraj Topole, koji je odsekao zapis na svojoj njivi u nameri da ga iseče za kapiju, grom udario u dvorište gde je ležao posečeni zapis, baš kada je ženio sina, i rasterao svatove.

Na Spasovdan se izjutra ne jede ništa dok se ne okuse jagode.

Ponegde se čak i verovalo da ne valja okusiti novo voće ako su nekom deca umirala, dok najpre nerazdele sirotinji od tog novog voća za dušu svoje dece, jer će, u protivnom, na onom svetu deca ostati bez tog obroka i grišće svoje prste umesto obroka, govoreći da su im ga roditelji pojeli.

Za Spasovdan kao krsnu slavu klalo se jagnje i spremala se cicvara. Inače, naši stari nisu pili mleko od od Nove godine do Spasovdana, a verovali su da na Spasovdan muškarci ne valja da se briju, žene da se umivaju a deca da se kupaju pa to nisu tog dana ni činili.

Na Spasovdan nikako ne valja spavati preko dana da se ne bi dremalo čitave godine.

Na taj dan bogatiji su posle odlaska u crkvu pozivali goste na ručak, a manje imućni su nastavljali druženje ispred crkve gde se narod okupljao i veselio.

Bio je i običaj da se na Spasovdan, pre sunca, kupa u reci ili moru.

Na Spasovdan, verovalo se u Šumadiji, u zoru se mogu videti vampiri.

Spasovdan je slava Beograda, a u mnogim mestima u Srbiji je i zavetina – praznik celog naselja.

Sveti Vladika Nikolaj:

Kad nestane hrane za dušu našu u ovom materijalnom svetu, i kad se približi stud smrti – o, ima li kakva lastavica, koja će nas povesti u topliji predeo, gde je obilje toplote i hrane duhovne? Ima li takvog predela? Ima li, ima li, takve lastavice? Izvan kruga hrišćanske Crkve niko vam na ovo pitanje ne zna dati nikakav pouzdan odgovor. Jedino Crkva zna, i to zna pouzdano. Ona je videla taj rajski predeo za kojim duša naša čezne u mraznom sumraku ovog bitisanja na zemlji. Ona je videla i tu blagoslovenu Lastavicu, koja je prva uzletela u taj željeni predeo, prosecajući Svojim moćnim krilima tamnu i tešku atmosferu između zemlje i neba, i otvarajući put jatu za Sobom. Osim toga Crkva na zemlji zna vam kazati i za bezbrojna jata lasta, koja su sledovala onoj prvoj Lastavici i odletela za njom u zemlju blagu, obilnu svakim dobrom, u zemlju večnog proleća.

Vi se dosećate, da ja pod tom spasonosnom Lastavicom mislim na vaznesenog Gospoda Isusa Hrista. Nije li On sam za Sebe kazao, da je on početak , početak i put ? I nije li On sam rekao Svojim apostolima: ja idem da vam pripravim mesto, i uzeću vas k sebi (Jov. 14, 2-3)? I nije li im još pre toga rekao: i kad ja budem podignut od zemlje sve ću privući k sebi (12, 32)? To što je On rekao, počelo se ispunjavati odmah posle nekoliko nedelja, i produžilo se ispunjavati do dana današnjega, i ispunjavaće se do kraja vremena. To jest, budući početak prvom stvorenju sveta , On je postao početak i drugom stvaranju ili blagodatnom obnovljenju stare tvari. Greh je salomio krila Adamu i celom Adamovom potomstvu, te su svi otpali od Boga, udaljili se i slepili se s prašinom, od koje im je telo bilo stvoreno. Hristos je kao Novi Adam, prvi čovek, Prvenac među ljudima, koji je s duhovnim krilima uzneo se na nebo, ka Prestolu večne slave i sile, proputivši tako put ka nebu i otvorivši sve kapije neba Svojim duhovno okrilaćenim sledbenicima. Kao orao što propućuje put orlićima svojim. Kao lastavica što ide napred, ukazujući jatu put i slamajući teški otpor vazduha.

Ko bi mi dao krila kao u goluba? Odleteo bih i počinuo! Uzvikivao je žalostivo prorok pre Hrista (Ps. 55, 6). Zašto? On sam objašnjava : srce je moje uzdrhtalo u meni, i strah smrtni spopade me. Strah i trepet dođe na me, i groza poduze me. Takvo užasno osećanje straha smrtnoga i jeza bitisanja u predelima ovoga života moralo je kao teška mora pritiskivati sav razumni i pošteni svet pre Hrista. Ko bi mi dao krila, da odletim iz ovog života? Morala se zapitati mnoga blagorodna i osetljiva duša. No kuda da odletiš, grešna dušo ljudska? Da li se još kao kroz san sećaš onog toplog i svetlog predela, iz koga si proterana? Gle, kapije su za tobom zatvorene, i heruvim s plamenim mačem postavljen je, da ti zabrani pristup. Gle, greh ti je salomio krila, ne ptičija nego božanska, i pritisnuo te tvrdo za zemlju! Treba neko ko će te prvo osloboditi od tereta greha, ko će te oprati i uspraviti. Pa onda treba ti neko ko će ti usaditi i odnegovati nova krila, da bi mogla poleteti. Pa ti treb a neko , vrlo moćan, kome se i heruvim s plamenim mačem uklanja s puta, da ti proputi do tvoje svetle domovine. Pa ti, najzad, treba neko, ko će umilostiviti uvređenoga Tvorca, da te ponovo primi u predele besmrtne države Svoje. Taj neko nije bio poznat prehrišćanskom svetu. On se javio kao Gospod i Spasitelj tvoj, Isus Hristos Sin Boga živoga. Iz ljubavi prema tebi On je prignuo nebo k zemlji i spustio se na zemlju, obukao se u telo, postao sužanj radi tebe sužne, pretrpeo znoj i mraz, podneo glad i žeđ, otkrio Svoje lice da bude popljuvano i predao Svoje telo, da bude klincima na Krst prikovano, legao u grob kao mrtav, spustio se u ad da rozori jednu goru tamnicu od ovog života, koja je tebi bila namenjena po rastanku sa telom, – i to sve, da bi tebe oprao od blata grehovnog i uspravio te; potom je vaskrsao iz groba, da tebi time usadi krila za letenje k nebu, i najzad vazneo se na nebo, da tebi otvori put i privuče te u angelsko obitalište. Ti ne moraš sad, dakle, da uzdišeš u strahu, trepetu i grozi kao car David, niti da želiš krila kao u goluba , jer se javio Orao, koji je pokazao i prosekao put. Ti treba samo da neguješ duhovna krila, koja su ti krštenjem data u ime NJegovo, i da svom silom poželiš, da se uzdigneš tamo gde se On uzdigao. On je uradio za tvoje spasenje devedeset i devet procenata onoga što je trebalo uraditi; zar se nećeš ti potruditi da uradiš onaj jedan preostali procent na tvom sopstvenom spasenju, i to posle toga kada ti se tako obilno dopusti ulazak u večno carstvo Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista (II Petr. 1,11)?

Vaznesenje Gospoda sa zemlje na nebo isto je tako veliko iznenađenje za ljude kao što je NJegovo spuštanje s neba na zemlju i rođenje u telu bilo iznenađenje za angele. Uostalom, koji događaj u NJegovom životu ne predstavlja jedinstvenu novost i jedinstveno iznenađenje za svet? Kao što su angeli morali s divljenjem posmatrati, kako Bog pri prvom stvaranju odvaja svetlost od tame, i vodu od suha, i kako uređuje zvezde po nebesnom svodu, i kako podiže iz prašine bilje i životinje, i kako najzad uobličava čoveka i daje mu živu dušu, isto tako svaki od nas mora, hteo nehteo, s divljenjem posmatrati događaje u životu Spasiteljevom, počev od neobične blagovesti arhangela Gavrila Presvetoj D j evi u Nazaretu pa sve redom do NJegovog moćnog vaznesenja na Gori Jeleonskoj. Sve na prvi mah iznenađuje, no po saznanju plana domostrojstva našega spasenja, sve nagoni razumna čoveka na radosno klicanje i proslavljanje moći, mudrosti i čovekoljublja Božjega. Ne možeš nijedan veliki događaj izbrisati iz života Hristovoga, a da ne onakaziš sve, kao što ne možeš živome čoveku odseći ruku ili nogu a da ga ne onakaziš, ili kao što ne možeš uklopiti mesec sa svoda nebesn og ili pogasiti jedan deo roja zvezdanoga, a da ne nagrdiš strojnosti i krasotu neba. Zato i ne pomišljaj da kažeš: vaznesenje Gospoda nije bilo potrebno! Kad su i neki Jevreji, pored sve svoje zlobe, morali da priznadu i da uzviknu sve dobro čini (Mk. 7, 37)! kako li tek ti, koji si kršten u NJegovo ime, treba da veruješ, da sve što je On činio, činio je dobro, smišljeno, strojno, premudro? I vaznesenje NJegovo je, dakle, isto tako dobro, smišljeno, strojno i premudro kao i NJegovo vaploćenje kao i krštenje, kao i preobraženje, ili kao vaskrsenje. Bolje je za vas da ja idem, rekao je Gospod Svojim učenicima (Jov. 16, 7). Vidiš, kako On sve ustrojava i čini što je za ljude bolje? Svaka njegova reč i svaki NJegov postupak ima za cilj naše dobro. NJegovo vaznesenje je od nedoglednog dobra za sve nas. Da nije tako, On se ne bi ni vazneo. No zadržimo se najpre na samom događaju vaznesenja onako kako ga jevanđelist Luka opisuje u dva svoja dela, u Jevanđelju i u Delima Apostolskim.

Reče Gospod Svojim učenicima: tako je pisano i tako je trebalo da Hristos postrada i da vaskrsne iz mrtvih treći dan. Ko je pisao? Pisao je Duh Sveti, od saveta Svete Trojice, a kroz proroke i tajnovidce, u zakonu Mojsijevu, i u prorocima i u psalmima. Ovim knjigama Gospod daje utoliko važnosti, ukoliko su one predskazanje onoga što se s NJim zbilo. Tamo je predskazanje, ovde ispunjenje. Tamo sen i slika, ovde život i stvarnost. Tada im ot vori um da razumeju Pismo. Otvoriti um ravna se čudu vaskrsenja iz groba. Jer pod teškom koprenom greha um se ljudski nalazi kao u grobnoj tami: čita i ne razume, gleda i ne vidi, sluša i ne pojima. Ko je više gledao u slova Pisma i čitao nego jerusalimski književnici, pa ipak – ko je manje video u pročitanim slovima nego oni? Zašto i njima Gospod nije skinuo mračnu koprenu s uma, da i oni razumeju kao i apostoli? Zato što su ovi bili voljni, da im se to učini, a oni nisu. Jer dok književnici i starešine govorahu za NJ: ovaj čovek je grešan i vrebahu priliku da Ga ubiju, dotle apostoli govorahu: Gospode! Kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života (Jov. 6, 68). Samo voljnima Bog otvara um; samo žednima On daje vodu života; i otkriva se samo onima koji Ga čežnjivo traže.

Tako je pisano i tako je trebalo. Da su to pisali obični ljudi po svome ljudskome razumu, ne bi se Sin Božji pozivao na njihovo pisanje niti bi se žurio da ga ispuni. Ali proročko pisanje jeste pisanje Duha Božjega, i Bog, dosledan Sebi i Svojim obećanjima, poslao je sina Svog jedinorodnog, da ta napisana obećanja i ispuni. Tako je trebalo, govori Onaj koji vidi sav stvoreni svet s kraja u kraj, kao što čovek gleda list ispisane hartije pred sobom. Pa kad Vidoviti veli, da je tako trebalo, nisu li smešni slepci, kad govore, da tako nije trebalo? Trebalo je, da gospod Isus u vremenu postrada, da bi se mi u večnosti radovali. I trebao je da vaskrsne, da bi i mi kroz NJega vaskrsli u život večni.

I da se propoveda pokajanje u ime njegovo i oproštenje greha po svima narodima 1 počevši od Jerusalima. Da nije Gospod Isus postradao i umro zbog naših greha, ko bi od nas znao, da je greh tako preužasan otrov? I da nije vaskrsao, ko bi od nas, saznavši za užas greha, imao nade? Onda ne bi bilo ni pokajanje korisno niti oproštenje moguće. Jer pokajanje odgovara stradanju za greh, a oproštenje vaskrsenju po sili božanskoj. Pokajanjem stari čovek, okuženi grehom, leže u grob, a oproštenjem rađa se novi čovek u novi život. Evo predivne blagovesti svima narodima na zemlji, počevši od Jerusalima! Ono što je sluga Svevišnjega, arhangel Gavril, izgovorio Presvetoj Devi proročkim rečima: on će spasti ljude svoje od greha njihovih, to sada potvrđuje sam Gospodar, sa iskustvom stradalnika i sa pravom pobednika. No zašto se kaže: počevši od Jerusalima? Zato što je u Jerusalimu prineta velika žrtva za sav rod ljudski, i što je tu zasijala iz groba svetlost vaskrsenja. U tajanstvenom smislu pak, -ako Jerusalim predstavlja um u čoveku – jasno je da od uma treba da počne pokajanje, smirenje i skrušenost, pa da se odatle rasprostre na celog unutrašnjeg čoveka. Gordost uma nizvrgla je Satanu u ad: gordost uma odvojila je Adama i Evu od Boga; gordost uma pokrenula je fariseje i književnike na ubistvo Gospoda. Gordost uma glavni je crvinjak greha i do dana današnjega. Čiji um ne klekne pred Hristom, toga ni kolena neće kleknuti. Ko je otpočeo smirivati svoj um pokajanjem, taj je otpočeo lečiti svoju glavnu ranu.

A vi ste svedoci ovome. Čega svedoci? Svedoci stradanja Gospoda, svedoci NJegovog slavnog vaskrsenja, svedoci potrebe pokajanja, svedoci istine oproštenja grehova. I apostolu Pavlu, kad ga je obratio od gonitelja u apostola Svoga, Gospod je rekao: jer ti se zato javih da te učinim slugom i svedokom ovome što si video (Dela Ap. 26, 16). A apostol Petar, u prvoj svojoj besedi narodu po silasku Svetoga Duha veli: ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci (2, 32). Još i apostol Jovan govori: što čusmo što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše – to javljamo vama (I Jov. 1, 1-3). Apostoli su, dakle, bili lični svedoci živonosne propovedi Hristove, NJegovih čudesa i svih događaja života NJegovog na zemlji, na čemu je zasnovano naše spasenje. Oni su bili slušaoci, gledaoci i saučesnici Istine. Oni su prvi ukrcani u brod spasenja od potopa grehovnoga, da bi produžili druge ukrcavati i spasavati. NJihov um bio je ukroćen od gordosti i njihovo srce očišćeno od strasti. To im je i sam gospod posvedočio : vi ste već očišćeni rečju, koju vam govorih (Jov. 15, 3). Ne samo, dakle, da su oni bili svedoci svega spoljašnjega, što se moglo videti, čuti, razmotriti i opipati u pogledu Slova Božjega nego su bili svedoci i unutrašnjeg preporođaja i obnovljenja čoveka pokajanjem a kroz očišćenje greha. Jevanđelje se zbilo ne samo na njihove oči i uši nego i unutra u srcu i umu njihovom. Čitava revolucija srca i uma odigrala se u njima za tri godine njihovog učeništva u Hrista. Ta revolucija sastojala se u mučnom umiranju staroga čoveka u njima i još mučnijem rađanju novoga. Koliko je samrtnih muka podnela duša njihova dokle oni najzad, obasjani svetlošću i preporođeni, nisu mogli uzviknuti; mi znamo da pređosmo iz smrti u život (Jov. 3, 14)? Koliko vremena, koliko truda, sumnje, straha, agonije, lutanja, razmatranja i ispitivanja – dokle oni nisu postali istinski i verni svedoci kako telesnog stradanja, smrti i vaskrsenja Gospoda Isusa tako i svoga sopstvenog duševnog stradanja, smrti i vaskrsenja!

No ipak u to vreme apostoli još nisu bili potpuno duhovno očvrsli i omužali. Zato ih Gospod nastavlja i rukovodi kao decu, hrabreći ih pri rastanku: neću vas ostaviti sirotne (Jov. 14, 18). Zato se i bavi s njima još četrdeset dana posle Svoga vaskrsenja, pokazujući sebe živa mnogim i istinitim čudima i govoreći o carstvu Božijem i zato im, najzad, obećava poslati Duha Svetoga, silu s visine.

I izvede ih na polje do Vitanije, i podignuvši ruke svoje blagoslovi ih. I kad ih blagosiljaše, odstupi od njih, i uznošaše se na nebo. Kako veličanstven i dirljiv rastanak sa zemljom! Tamo na ivici Gore Jeleonske, na dogledu humke, ispod koje je umrli Lazar ponovo se digao u ovaj vremeni život, uzdigao se vaskrsli Gospod u nedogledne visine večnoga života. Uzdigao se ne do zvezda nego iznad zvezda; uzdigao se ne do angela nego iznad angela, i ne do najviših sila nebesnih nego iznad ovih, iznad svih besmrtnih vojski nebesnih, iznad svih rajskih obitališta angelskih i pravedničkih, daleko, daleko i za heruvimske oči, do samoga prestola Oca nebesnog, do u sami tajanstveni oltar Svete i životvorne Trojice. Mera te visine ne postoji u stvorenom svetu; možda je njoj ravna u protivnom pravcu samo dubina, u koju je gordost survala Lucifera, odstupnika od Boga; dubina, u koju je Lucifer hteo survati i rod ljudski. Gospod Isus spasao nas je od ove beskonačne propasti, i mesto dubine bezdna uzdigao nas u božanske visine neba. Uzdigao je nas, velimo, iz dva razloga: prvo, jer se On uzdigao kao telesni čovek, kao što smo i mi, i drugo, jer se uzdigao, ne Sebe radi, nego nas radi, da bi nama otvorio put primirenja s Bogom.

Uznoseći se Svojim vaskrslim telom, koje su ljudi bili umrtvili i u zemlju zarili, On je blagosiljao rukama, koje su ljudi bili klincima izranjavali. O, blagosloveni G ospode, kako je prevelika milost Tvoja! S blagoslovom je po č ela istorija Tvoga dolaska u svet, s blagoslovom se i završila. Objavljujući Tvoj dolazak u svet arhangel Gavril je pozdravio Presvetu Bogomater rečima: raduj se, blagodatna, blagoslovena si ti među ženama! A sada, kada se Ti pozdravljaš sa onima, koji Te primiše, Ti širiš prečiste ruke Svoje i obasipaš ih blagoslovom. O, najblagosloveniji među ljudima! O, blagodatni istočniče blagoslova! Blagoslovi i nas, kao što si blagoslovio apostole Tvoje!

I kad gledahu za njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama, koji rekoše: ljudi Galilejci! što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo. Dva čoveka u belim haljinama jesu dva angela Božja. Nevidljive vojske angela pratile su svoga Gospodara sa zemlje na nebo, kao što su Ga negde dopratile s neba na zem lj u pri NJegovom začeću u Nazaretu i rođenju u Vitlejemu. Dvojica od njih pri vaznesenju Gospoda učinili su sebe vidljivim za oči ljudske, po promislu Božjem, radi jedne isporuke učenicima. Ta isporuka bila je neophodna za one, koji su se mogli osećati ostavljenim i osamljenim po odlasku Spasitelja. Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći. To je isporuka Hristova preko ove dvojice angela. Vidite li, koliko je čovekoljublje Gospoda? Čak i u vreme Svoga uznošenja na nebo, ka prestolu slave Trojedinog Boga, On ne misli o Sebi, ni o Svojoj slavi posle poniženja, niti o Svome odmoru posle trudnoga dela na zemlji, nego misli o Svojima, koji ostaju iza NJega na zemlji. I ako ih je On lično dovoljno bio i usavetovao i ukrepio, ipak On im šalje angele Svoje, da ih još više ukrepi o obraduje. I ako im je obećao poslati Duha Utešitelja; i ako im je On lično rekao: neću vas ostaviti sirotne, doći ću k vama – ipak On čini i nešto više, što im nije obećao: On im pokazuje angele nebesne, kao vesnike i sluge Svoje, jedno da ih time uveri o moći Svojoj, a drugo da im i kroz angelska usta ponovi obećanje, da će On opet k njima doći. On sve, sve čini, samo da odbije od njih strah i tugu, i da ih obogati hrabrošću i radošću.

I oni mu se pokloniše, i vratiše se u Jerusalim s velikom radošću. Pokloniše se svesilnom Gospodu i dušom i telom, u znak poštovanja i poslušnosti. Taj poklon njihov znači: neka bude volja Tvoja, svesilni Gospode! I vratiše se s gore Jeleonske u Jerusalim, kako im je i naređeno. Ne vratiše se s tugom no s velikom radošću . Bili bi tužni, da se G ospod na drugi način rastao sa njima. No NJegov rastanak sa njima bio je novim i veličanstvenim otkrovenjem za njih. On nije iščezao od njih ma kako i neznano kuda, no u slavi i sili uzdigao se n a nebo. Time su se očigledno obistinile proročke reči NJegove o ovom događaju, kao što su se pre toga obistinile i one o NJegovom stradanju i vaskrsenju. I um učenika time se otvorio, da razumeju ono što je On rekao: niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, sin čovečji (Jov. 3, 13); i još ono što je u vidu pitanja rekao učenicima (kad su se ovi sablažnjavali od NJegovih reči o hlebu koji siđe s neba); a ako ugledate S ina čovečijeg da odlazi gore gde je pre bio (6, 62)? i još ono: iziđoh od O ca i dođoh na svet; i opet ostavljam svet i idem k O cu (16, 28). Tama od neznanja uliva u dušu ljudsku strah i nedoumicu, a svetlost od poznanja istine uleva radost i stvara snagu i pouzdanje. U strahu i nedoumici bili su učenici, kad im je Gospod govorio o Svojoj smrti i vaskrsenju. No kad su ga videli vaskrsla i živa, obradovaše se. U strahu i nedoumici morali su opet biti učenici, kad im je G ospod govorio o Svom vaznesenju na nebo i rastanku sa njima. No kad s e i to na njihove oči dogodilo, kako je prorečeno, oni se ispuniše velikom radošću. Strah je razbijen, sumnja iščezla, nedoumica odletela, a mesto svega toga izvesnost, prekrasna sunčana izvesnost, i od izvesnosti snaga i radost. Sad su oni pouzdano znali, da je njihov Gospod i Učitelj s neba sišao, jer se na nebo i uzneo; i da je od Oca poslat, jer se k Ocu vratio; i da je svemoćan na nebu kao što je bio i na zemlji, jer Ga angeli prate i NJegovu volju ispunjuju. S tim pouzdanim znanjem vezana je bila sada i pouzdana vera, da će On opet doći, i to ne ma kako nego u sili i slavi, kao što im je On više puta govorio, i kao što su angeli NJegovo obećanje ponovili. NJima, dakle, sada ništa nije ostajalo nego da u svemu revnosno izvrše NJegove zapovesti. On im je zapovedio da sede u Jerusalimu i čekaju silu s visine. S velikom i potpuno opravdanom radošću, i sa isto tako velikom verom, da će ta sila s visine doći na njih, oni se vratiše u Jerusalim.

I bijahu jednako u crkvi hvaleći i blagosiljajući Boga. To jest neprestano su hodili u hram jerusalimski, i tu su hvalili i blagosiljali Boga. Na drugom mestu opet kaže se: svi jednodušno bijahu jednako na molitvi (Dela Ap. 1, 14). Posle svega što su videli i saznali, oni nisu mogli više odvojiti uma i srca svoga od Gospoda, koji se udaljio bio ispred njihovih očiju, ali koji je zato ostao još dublje usađen u duše njihove. Sa silom i slavom On je obitavao u dušama njihovim, i oni su likujući hvalili i blagosiljali Boga. I tako, On se brže vratio k njima nego što su oni očekivali. Nije se vratio, da ga oči vide, nego se vratio uselivši se u duše njihove. No nije sam On bio useljen u duše njihove nego zajedno sa Ocem. Jer je Gospod rekao za onoga ko ima ljubav k NJemu: ja i Otac k njemu ćemo doći, i u nj ega ćemo se nastaniti (Jov. 14, 23). Trebalo je samo još da i Duh Sveti siđe i nastani se u njima, pa da oni budu savršeni ljudi, u kojima je obnovljen obraz i podobije t rojedinog Boga. Na to su oni imali da čekaju u Jerusalimu. I sačekali su, i dočekali su. I na deset dana docnije sišao je Duh Sveti, sila s visine , na tu prvu crkvu Hristovu, da se nikad ne odvoji od Crkve Hristove uopšte do dana današnjega i do kraja vremena.

Hvalimo i mi i blagosiljajmo Gospoda, koji nam je vaznesenjem Svojim otvorio um, da vidimo put i cilj našega života. Hvalimo i blagosiljajmo Oca, koji na našu ljubav prema Sinu odgovara Svojom ljubavlju, i useljava se zajedno sa Sinom, u svakog onog koji drži i ispoveda zapovesti Gospodnje. I držimo u umu našem neprestano Oca i Sina, hvaleći ih i blagosiljajući – kao apostoli negde u gradu jerusalimskom – čekajući, da i na nas siđe sila s visine, Duh Utešitelj, koji još pri krštenju na svakog od nas silazi, no koji se zbog greha naših od nas udaljava. Da bi se i u nama tako obnovio ceo prvobitni nebesni čovek. Da bi se tako i mi, kao apostoli, udostojili, da nas blagoslovi proslavljeni i vazneseni Gospod naš Isus Hristos, kome neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Osnovni podaci:
Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan
Naziv članka:
Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan
Opis:
Srpska pravoslavna crkva i vernici slave jedan od najvećih hrišćanskih praznika, Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan. Spasovdan je jedan od deset praznika posvećenih Gospodu Isusu Hristu, koji se obeležava 40 dana posle Vaskrsa, uvek u četvrtak, a deset dana pre Svetih Trojica (Duhova).
Autor:

Pin It on Pinterest

Shares