Kako se desilo Spasiteljevo Rodjenje
Izgoneći naše praroditelje iz raja, Sam Bog im je obećao poslati Spasitelja (Post. 3, 15), i više puta je ponavljao to obećanje (Post. 22, 18; 2 Car. 7, 12-13), kako bi pripremio ljude da Ga prihvate. Ispunila su se sva proročanstva koja su se odnosila na Ovaploćenje Sina Božijeg.
U crkvenom kanonu na Božić se kaže, da “mudri Tvorac opet obnavlja čoveka, koji je bio stvoren po Božijem liku, ali se izopačio zbog prestupa, potpuno se podvrgavši tome i lišivši se tako uzvišenog Božanskog života”. Može se reći da je cela Vaseljena očekivala Nebeskog Iskupitelja.
Rismki car Avgust, koji je tada vladao i pokorenom Judejom, je uoči Spasiteljevog Rodjenja naredio da se u celoj imperiji izvrši popis stanovništva. Svi podanici Rimske imperije su se radi popisa uputili u svoje rodne gradove. Djeva Marija i Josif su živeli u Nazaretu, Galilejskom gradu, a pošto su oboje poticali iz roda i doma Davidova, koji je živeo u Judejskoj zemlji, u Vitlejemu, gradu Davidovom, oni su se i uputili u taj grad.
U tom gradu se i ispunilo predskazanje proroka o Spasiteljevom Rodjenju: Djeva će u utrobi primiti i roditi Sina, i nadenuće mu Ime: Emanuil (Is. 7, 14); I ti, Vitlejeme, jesi li najmanji medju hiljadama Judejaca? Iz tebe će izaći Onaj, Koji treba da bude Vladika u Izrailju i Koji postoji još od početka, od dana večnih (Mih. 5, 2).
Gospod naš Isus Hristos se rodio od Prečiste Djeve Marije nepostižno i neizrecivo u toku vladavine rimskog ćesara Avgusta u leto od stvaranja sveta 5508: “po ćesarevoj naredbi je bio popis stanovništva, i mi smo Tvoje Ime, ovaploćenog našeg Boga, upisali u broj vernih”. “Povinujući se ćesarevoj naredbi, Hriste, Ti si se upisao medju sluge Svoje, i nas sluge neprijatelja i greha, učinio slobodnima” – peva Crkva u Kanonu na Božić.
Rodjen u pećini (vertepu), Mladenac, povijen u pelene, je bio položen u jasle, što simbolizuje duboko uniženje, do koga je dospeo grešan čovek, imajući potrebu za nebesku pomoć Bogočoveka. “U jaslama se sklonio Gospod, da ispravi nerazumnost čovečanstva. U bezslovesne jasle Ga je položila Djeva, Božiju Reč bespočetnu, došavši da razreši moju nerazumnost, podlegavši zmijinoj zavisti: u pelene je bio povijen da bi raskinuo okove mojih pregrešenja”.
Ali ni noćna tama, ni vertep, ni jasle, ni pelene – ti prvi odrazi Njegovog smirenja i uniženja – nisu mogli da sakriju Božansku slavu Mladenca. O Njegovom Rodjenju su istog trenutka saznali vitlejemski pastiri i istočni mudraci, to jest “obični ljudi i mudraci”. Pastiri, koji su došli u vertep su pošto im se javio Angel sa vojskom nebeskom požurili u Vitlejem da se prvi poklone Mladencu-Gospodu.
Uoći Njegovog Rodjenja se na istoku od Vitlejema pojavila čudna zvezda. Ona je svojom pojavom najavila svetu da je zasijala zvezda od Jakova i da je ustao žezl od Izrailja, i da će oboriti knezove Moava i sokrušiti sve sinove Sifove (Čisl. 24, 17). Neobična zvezda je dovela mudrace sa istoka na poklonjenje novorodjenom Caru Judejskom, koji su pali pred Njim, poklonili Mu se i prineli Mu darove – zlato, tamjan i smirnu. Zlato – kao Caru, tamjan – kao Bogu, i smirnu – «kao smrtnom čoveku».
Po crkvenom Predanju, nisu samo pastiri i mudraci saznali i ispovedali Hrista Spasitelja, već je i sva tvar prinela dar rodjenom Gospodu: Angeli – pojanje, nebo – zvezdu, pastiri – čudo, mudraci – darove, zemlja – vertep, pećina – jasle, ljudi – Majku Djevu, a paganstvo – začetak hrišćanstva u svojim mudracima.
Tako je u Vitlejemskom vertepu kroz uniženje rodjenog Spasitelja prosijala Božanska slava.
Kako je ustanovljen Božićni post
Ustanovljavanje Božićnog posta, kao i drugih višednevnih postova se odnosi na drevna vremena hrišćanstva. Već od IV veka Sv. Amvrosije Milanski, Filistrije, blaženi Avgustin pominju u svojim delima Božićni post. U V veku je o Božićnom postu pisao Lav Veliki.
Prvobitno je Božićni post trajao za jedne hrišćane sedam dana, a za druge – malo duže. Na saboru 1166 godine koji je održan u vreme konstantinopoljskog patrijarha Luke i vizantijskog cara Manuila svim hrišćanima je bilo naredjeno da poštuju 40 – dnevni post uoči velikog praznika Hristovog Rodjenja.
Antiohijski patrijarh Valsamon je pisao, da “je sam svjatiješi patrijarh rekao da iako dani tih postova (Uspenjskog i Božićnog) nisu odredjeni pravilom, potrudimo se medjutim da sledimo nepisano crkveno predanje i dužni smo da postimo …od 15 dana novembra”.
Božićni post je poslednji višednevni post u godini. Počinje 15 (28 po novom) novembra i traje do 25 decembra (7 januara), traje četrdeset dana i zbog toga se u Crkvenom ustavu naziva Četrdesetnicom, kao i Veliki post. Pošto post hranom počinje na dan praznika Sv. apostola Filipa (14 novembra po starom), onda se još naziva i Filipovim.
Zbog čega je ustanovljen Božićni post
Božićni post je zimski post, i služi nam za osvećenje poslednjeg dela godine tajanstvenim obnovljenjem duhovnog sjedinjenja sa Bogom i pripremom za praznovanje Hristovog Rodjenja.
Lav Veliki piše: “Samo poštovanje uzdržanja je odredjeno u četiri vremenska perioda, kako bismo u toku godine spoznali da nam je neprestano neophodno očišćenje i da pri rasejanosti života uvek treba da se trudimo da postom i milostinjom čistimo greh, koji se umnožava zbog telesnih slabosti i nečistote želja”.
Prema rečima Lava Velikog, Božićni post je žrtva Bogu za sakupljene plodove.
“Kao što je nama Gospod podario ovozemaljske plodove, – piše svetitelj – tako i mi u vreme tog posta treba da budemo darežljivi prema siromašnima”.
Prema rečima Simeona Solunskog, “post Božićne Četrdesetnice izobražava post Mojsija, koji je postivši četrdeset dana i četrdeset noći dobio na kamenim tablicama Božije zapovesti. A mi, posteći četrdeset dana, sozercavamo i primamo živu Reč od Djeve, ne nacrtanu na kamenu, već ovaploćenu i rodjenu, i prisajedinjujemo se Njegovoj Božanskoj ploti”.
Božićni post je ustanovljen radi toga da bismo se pre dana Hristovog Rodjenja očistili pokajanjem, molitvom i postom, kako bismo čista srca, duše i tela mogli sa strahopoštovanjem da dočekamo Sina Božijeg Koji se javio svetu, i da bi Mu pored običnih darova i žrtvi, prineli naše čisto srce i želju da sledimo Njegovo učenje.
Kako se počelo sa praznovanjem Hristovog Rodjenja
Početak ovog praznika se odnosi na apostolska vremena. U Apostolskim postavkama se kaže: “Poštujte bratijo dane praznične, a najpre dan Hristovog Rodjenja, koji treba da praznujete u 25-i dan desetog meseca” (decembra). Tamo je još rečeno: “Dan Hristovog Rodjenja da se praznuje jer je ljudima data blagodat rodjenjem Božije Reči od Marije Djeve na spasenje svetu”.
U II veku na dan Hristovog Rodjenja, 25 decembar (po julijanskom kalendaru) ukazuje Kliment Aleksandrijski.
U III veku na praznik Hristovog Rodjenja napominje Sv. Ipolit.
U vreme gonjenja hrišćana od strane Dioklecijana, početkom IV veka, 303 godine, 20 000 nikodimijskih hrišćana je bilo spaljeno u hramu na sam praznik Hristovog Rodjenja.
Od tog vremena kada je Crkva dobila slobodu, i postala vladajuća u Rimskoj imperiji, praznik Hristovog Rodjenja nalazimo rasprostranjenim u celoj Vaseljenskoj Crkvi, kako se to može videti iz pouka Sv. Jefrema Sirina, Sv. Vasilja Velikog, Grigorija Bogoslova, Grigorija Niskog, Sv. Amvrosija, Jovana Zlatoustog i drugih Otaca Crkve IV veka, na praznik Hristovog Rodjenja.
Nikifor Kalist, pisac iz XVII veka, u svojoj crkvenoj istoriji piše da je car Justinijan u VI veku ustanovio praznovanje Hristovog Rodjenja po celoj zemlji.
U V veku je to bio Patrijarh Konstantinopoljski Anatolije, u VII Sofornije i Andrej Jerusalimski, u VIII Sv. Jovan Damaskin, Kozma Maumski i German, Patrjarh Carigradski, u iX prepodobna Kasija i drugi, imena koja nam nisu poznata, a koji su za praznik Hristovog Rodjenja napisali mnoge sveštene pesme, koje se i danas čuju u crkvama pri proslavljanju svetlog Hristovog praznika.
Kako se hraniti u toku Božićnog posta
Ustav Crkve uči od čega se treba uzdržavati u vreme postova – “svi koji blagočestivo poste strogo treba da poštuju ustave o vrsti hrane, to jest da se u postu uzdržavaju od neke hrane, ne kao od skverne, već kao neprilične postu i zabranjene od strane Crkve. Hrana, od koje se treba uzdržavati u vreme posta je sledeća: meso, sir, buter, mleko, jaja, a ponekad i riba, u nekim postovima”.
Pravila uzdržanja koje je Crkva propisala za Božićni post su isto toliko stroga koliko i za Petrovski post. Pored toga u ponedeljak, sredu i petak Božićnog posta ustavom je zabranjena roba, vino i ulje, i dozvoljena je samo hrana bez ulja (suhojedenje) samo posle večernje. Ostalim danima – u utorak, četvrtak, subotu i nedelju – je razrešeno da se uzima hrana sa biljnim uljem. Riba je u toku Božićnog posta razrešena subotom i nedeljom i na velike praznike, naprimer na praznik Vavedenja u hram Presvete Bogorodice, na hramovne praznike i na praznike velikih svetitelja, ukoliko ti dani padaju u utorak ili četvrtak. Ukoliko ti praznici padaju u sredu ili petak, onda je razrešenje samo na vino i ulje.
Od 20. do 25. decembra (po starom kalendaru) post se pojačava, i u tim danima čak ni subotom ni nedeljom nije dozvoljena riba. Medjutim upravo u te dane pada proslava gradjanske Nove godine, i mi hrišćani treba da budemo posebno trezveni kako veseljem, pijenjem vina i uzimanjem hrane ne bismo narušili strogost posta.
Posteći telesno, istovremeno je potrebno da postimo i duhovno. “Posteći bratijo telesno, postimo i duhovno, i raskinimo sve veze sa svakom nepravdom”, – zapoveda Sveta Crkva.
Telesni post bez duhovnog ne doprinosi ništa za spasenje duše, već nasuprot tome može da bude i duhovno štetan, jer čovek uzudržavajuči se od hrane, ispunjava se svešću o sopstvenom preimućstvu zbog toga što posti. Istinski post je povezan sa molitvom, pokajanjem, uzdržanjem od strasti i poroka, iskorenjenjem zlih dela, opraštanjem uvreda, uzdržanjem od supružničkog života, sa izbegavanjem zabava i gledanja televizora. Post nije cilj, već sredstvo – sredstvo za smirivanje svog tela i očišćenje od grehova. Bez molitve i pokajanja post je samo obična dijeta.
Suština posta je izražena u sledećoj crkvenoj pesmi: “Posteći od hrane, dušo moja, a ne čisteći se od strasti, – uzalud se tešimo nadanjem: jer ukoliko ti post ne donese ispravljenje, biće mrska Bogu, kao lažna, i upodobiće se zlim demonima, koji nikada ne jedu”.
Neki smatraju da u današnjoj siromašnoj situaciji u Rusiji, kada se plate ne isplaćuju, kada mnogi nemaju novca, post nije tema za razgovor. Setimo se reči Optinskih staraca: “Oni koji ne žele da poste dobrovoljno – postiće nedobrovoljno…”
Šta treba jesti na Badnji dan
Poslednji dan Božićnog posta se naziva Badnji dan (sočeljnik), jer ustav nalaže da se tog dana jede žito. Žito se sprema od zrna pšenice. Ono je prihvaćeno radi podražavanja postu Danila i trojice dečaka, koji se spominju uoči praznika Hristovog Rodjenja, koji su se hranili zrnevljem, kako se ne bi oskvernili od paganske trpeze (Dan. 1, 8), – i saglasno rečima Jevandjelja: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim” (Mt. 13, 31-32).
Kod pravoslavnih hrišćana se na Badnji dan sačuvao blagočestivi običaj da se ništa ne jede do prve večernje zvezde, koja podseća na pojavu zvezde na istoku, koja je objavila Rodjenje Gospoda našega Isusa Hrista.
Na Badnji dan je propisano da se jede samo jednom dnevno posle Božanske Liturgije. Za trpezom po pravilu Crkve ustanovljeno da se jede “sa uljem. Sir, i tome slično, kao i ribu nikako ne smemo da se drznemo da jedemo”.
Iz knjige: “Kako provesti Božićni post, Božić i praznike”
Moskovski sretenjski manastir, 1997
Izvor: manastir-lepavina.org