Leblebija je povrtna kultura koja se najviše uzgaja u Makedoniji i Dalmatinskoj zagori. Leblebija je mahunasta belančevinasta biljka i visokovredna namirnica za ljudsku ishranu. Njeno seme, slično semenu soje ili sušenom zrnu graška, svetlosmedje je boje, a koristi se kao varivo ili kao dodatak ostalom povrću za pripremanje vrlo ukusnih jela.
Nedozrelo seme ljušti se iz mahuna i priprema kao mladi pasulj ili grašak. U istočnim zemljama leblebiju melju u brašno i od njega peku izvrsna peciva, ili je u odredjenoj razmeri (10 – 20 odsto) mešaju s pšeničnim brašnom i peku poseban i vrlo tražen hleb. Najpopularniji orijentalni specijalitet od leblebije su propržene semenke, koje se grickaju kao kokice ili semenke bundeve i suncokreta.
Ako se to može nazvati prednošću, onda leblebija ima jednu prednost pred pasuljem i graškom, izuzev boba. Naime, pržena i samlevena odlična je zamena za kafu; neki tvrde da je čak bolja od boba, te se češće uzgaja više zbog prženja i mlevenja nego zbog pripremanja za jelo kao povrće.
Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 – 23,3 % belančevina, 53,5 – 63,6 % ugljenih hidrata, 4,1 – 5,5 % biljnog ulja 3,3 – 5,5 % celuloze i 3,2 – 3,4 % mineralnih materija.
Mlade mahune leblebije nisu preporučljive za jelo, jer vegetativna masa (stabljika, lišće, pa prema tome i mahuna) ima visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u organizmu.
