Drugi nazivi: Bosiok, bosilje, faslidžan, maslidžan
Latinski naziv: Ocimum basilicum
Naziv na engleskom jeziku: Basil
Opis biljke:
Bosiljak je jednogodišnja mirišljava, zeljasta biljka koja izraste 30 do 40 cm sa razgranjenom stabljikom. Listovi su jajoliki i na kraju šiljasti. Mali, beli, dvousnati cvetovi nalaze se u gornjem delu stabljike. Listovi su jajolikog oblika na dugim peteljkama. Cvetovi se razvijaju u velikom broju u gornjem delu stabiljke. Višebojni su, beli, ružicčasti ili purpurni. Cela biljka ima prijatan miris i aromu.
Stanište:
Pradomovina bosiljka ja Indija. Davno, već pre oko 5500 godina poznavali su ga Egipćani, o čemu govore ostaci biljaka pronadjeni u grobnicama piramida iz toga razdoblja. Bosiljak je poznata i cenjena lekovita i začinska biljka. Prema nekim starim zapisima na prostoru srednje Evrope preneli su ga monasi u 12. veku. Na novim prostorima vrsta se udomaćila i uzgaja se u vrtovima. U južnim delovima Evrope ponegde se može naći i van vrtova. Za uzgoj bosiljka potrebna su gnojena tla bogata humusom, te sunčana i od vetra zaštićena staništa. Biljka je naročito osetljiva na niske temperature, a ne podnosi ni zalivanje hladnom vodom. Bosiljak se uzgaja u vrtovima i loncima.
Lekoviti deo biljke:
Za lek se upotrebljava cela biljka sa semenom .
Lekovito delovanje:
Bosiljak se koristi za umirenje živaca, grčeva u želucu, lakše mokrenje, lečenje astme i zapaljenje bubrega. Koristi se, takodje, za poboljšanje apetita i protiv nesanice. Semenkama bosiljka leče se mokraćni organi. Dosada utrvdjene lekovite i delotvorne materije su: eterična ulja, cineol metil-kalvikol, tinol lineol, kamfor, jedan glikozid i kiseli saponin, kao i niz drugih još nedovoljno istraženih materija. Bosiljak u narodnoj medicini ima vrlo široku primenu kod lečenja ljudi i životinja. Primenjuje se kod lečenja upala (želuca, creva), kod kašlja, početnih stanja tuberkoloze, kod bolesti mokraćnih organa (bubrega, mehura). Najčešće se primenjuje u obliku čajeva.