Srpska pravoslavna crkva proslavlja praznik Svetog Dimitrija Solunskog, u narodu poznat kao Mitrovdan, u znak sećanja na stradanje i smrt ovog svetitelja.
Mitrovdan je nepokretni ili stajaći praznik, što znači da je uvek istog datuma, odnosno 8. novembra po novom ili 26. oktobra po starom kalendaru i obeležen je u crkvenom kalendaru crvenim slovom.
Sveti Dimitrije je rođen u Solunu u trećem veku naše ere, za vreme cara Maksimilijana. Ignorisao je carevo naređenje da progoni hrišćane i javno je propovedao hrišćanstvo.
Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen i pogubljen. Solunski hrišćani tajno su ga sahranili. Na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva, a Dimitrije je proglašen zaštitnikom grada Soluna.
Prema predanju, Dimitrijev grob odisao je bosiljkom i smirnom, pa je on zato nazvan Mirotočivi. U srednjovekovnoj Srbiji, posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući i crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani.
Po broju onih koji ga slave, Mitrovdan je na petom mestu na listi najvećih srpskih slava. U srpskom narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.
Poznat je i kao praznik kada su se, za vreme Otomanske okupacije, hajduci rastajali da prezime kod jataka i sačekaju Đurdjevdan za ponovno okupljanje. U Rusiji ovog sveca smatraju i pokroviteljem Sibira.
U Grčkoj je običaj da se na Mitrovdan obavljaju organizovana višeljudna krštenja, a mala deca prilikom krštenja se obavezno pomazuju mirom sv. Dimitrija, jer se smatra da će biti „mili Gospodu, i zdravi majci svojoj“.
Srbi veruju da po tome kakvo je vreme na Mitrovdan, takvo će biti i sledeće leto. Inače Mitrovdan se svetkuje i kao bećarski praznik i ovčarski dan, jer su se na ovaj dan isplaćivali bećari – čuvari stoke. Prema narodnom predanju, hajduci su se rastajali na Mitrovdan radi zimske pauze i zacelivanja rana, a sastajali ponovo na Đurđevdan, kako se govorilo: Đurđevdanak hajdučki sastanak, Mitrovdanak hajdučki rastanak
U Srbiji se Sveti Dimitrije praznuje kao krsna slava Mitrovdan, a u mnogim krajevima na ovaj dan se održavaju zavetine ili preslave. Po broju svečara, Mitrovdan je peta slava u Srbiji. Gradovi Kosovska Mitrovica i Sremska Mitrovica su dobili ime po svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom.
Inače, mnogi hramovi pomesnih pravoslavnih Crkava posvećeni su ovom svetitelju ranohrišćanske epohe. Među njima je i saborni hram najmnogoljudnije i najgušće naseljene beogradske građanske i crkvene opštine Novi Beograd. Markov manastir, Manastir Velika Remeta i Manastir Divljane su mu takođe posvećeni.
Kako kažu narodna verovanja, uoči Mitrovdana i Đurđevdana treba da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude u svom domu, taj će se preko cele godine noćivati po tuđim kućama.
Običaj je kod našeg naroda da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju nove.
Žitije Svetog velikomučenika Dimitrija
U vreme kada su jata hrišćanskih duša, ubeljenih mučeničkom krvlju, svakodnevno uzletala u večna obitališta Carstva nebeskoga, vojvoda solunski i njegova blagočestiva supruga behu tajni hrišćani. Bogoljubljem i čovekoljubljem zadojiše i svoga sina jedinca, Dimitrija. Po njihovom upokojenju, mudrog, hrabrog, lepog i bogatog mladog Dimitrija car Maksimijan postavi za carskog namesnika vascele solunske oblasti, posebno mu naredivši da u tom delu carstva pobije sve hrišćane.
Beše to doba mnogobožačkih careva i progona Crkve Hristove. Prijatelj cara Maksimijana, car Dioklecijan, 303. godine naredio je rušenje crkava i spaljivanje svetih knjiga, lišavanje hrišćana građanskih prava, službe, časti, zaštite zakona, a oslobođeni robovi gubili bi slobodu ukoliko bi i dalje ispovedali Gospoda Hrista. Drugim carskim ukazom vrgnuti su u tamnicu ne samo vernici već i sveštenoslužitelji, a trećim su hrišćani podvrgavani najstrašnijim mučenjima ukoliko bi odbili da prinesu žrtve idolima. No videći da je svaka kap mučeničke krvi blagosloveno seme za hiljade novih hrišćana, car Dioklecijan naredi da otpočne veliko ili opšte gonjenje hrišćana po čitavom carstvu. Taj strašni pogrom započe spaljivanjem dvadeset hiljada hrišćana u gradu Nikomidiji, i to na prvi dan Vaskrsa.
Ali blagočestivi Dimitrije ispred carskih postavi Božje zapovesti. Ljubio je Gos p oda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom, i svom snagom svojom, a bliž nj ega svoga kao samoga sebe. Želeći da ispuni pre svega ove dve najveće Božje zapovesti, mladi Dimitrije, odmah po povratku iz carske prestonice, poče ne samo javno ispovedati Gospoda našega nego i narod svoj odvraćati od mnogobožačkih zabluda, vodeći ga tako od pogibli ka spasenju. Ljubavlju posejana reč Božja pala je na plodno tle, pa se narod solunske oblasti poče u veoma velikom broju krštavati. Znao je mladi Dimitrije da ga zbog toga čeka surova kazna, ali zaista nije žalio da dušu svoju položi za bližnjega.
U besedi na dan svetog velikomučenika Dimitrija 1996. godine, naš preosvećeni vladika Irinej veli: „ To je svetitelj koji je svojim životom zapečatio svoju vernost Bogu, a to znači – svoju ljubav prema Njemu i prema Crkvi Njegovoj, bližnjima svojima. To što je bio vojnik po zanimanju, njemu za života nije bilo prepreka da bude ispunjen duhom ljubavi. Ali njemu, isto tako, nikakva ovozemaljska slava – ili privid ovozemaljske karijere, uspeha i blagostanja – nije pomračio duhovni vid: ispred svojih duhovnih očiju on nikada nije izgubio gledanje slave Božje i lepote Carstva Božjeg. Zato je radije izabrao da strada sa Gospodom Hristom, da bi večno živeo sa Njim i za Njega, negoli da se Hrista odrekne radi senki i privida, nestalnijih od trave u polju i od cveta koji uvene pod žarkim zracima sunca. “
Mladi Dimitrije niti je srcem i dušom mogao niti je želeo da se odrekne Tvorca i Spasitelja svoga. Mogao je bez svega osim bez Gospoda i bio je spreman da, ako ustreba, ostane i bez ovozemnoga života – samo ne bez Životodavca.
Takva plamena ljubav u doba bezbožnih careva plaćala se krvlju. Zato, očekujući stradanje, sveti Dimitrije sve svoje ogromno bogatstvo i imanje predade vernom sluzi Lupu, zamolivši ga da to što pre razdeli siromašnima, dok se on sam pripremao da dočeka cara Maksimijana. Jer, pri povratku sa jednog od svojih mnogobrojnih ratnih pohoda, car naumi da svrati u Solun i da proveri da li je njegov namesnik Dimitrije zaista hrišćanin. Dimitrije dočeka cara sa svim dužnim počastima. Ali istovremeno ovaj blagočestivi mladić ne samo da potvrdi careve sumnje nego, hrabrošću Hristovog vojnika, pokuša da i samog cara urazumi, znajući da smo svi čeda Božja i da Gospod naš ne želi da iko p ogine već da svi dođu u p oznanje is t ine .
No, zaslepljen vlastoljubljem i mnogim drugim demonskim porocima, car naredi da svetitelja vrgnu u tamnicu dok ne smisli kaznu dostojnu njegovog visokog položaja. Jer, on u svojoj gordosti mišljaše da može uplašiti vojnika Cara Nebeskog, i ne sluteći da ljubav izgoni svaki s t rah .
Takva bogodana ljubav beše darovana ne samo mladom Dimitriju nego i ostalim hrišćanima. Među njima beše i mladić po imenu Nestor, koji je veoma poštovao i voleo svog duhovnog učitelja, svetog Dimitrija.
Čuo je mladi Nestor kako se car Maksimijan bezdušno zabavlja usred hrišćanskog Soluna. On sa svojih krvavih pohoda dovede nekog ogromnog megdandžiju, varvarina Lija, koji je zabavljao cara tako što je nasilno dovedene hrišćane bacao sa pozornice na mnogobrojne oštrice kopalja. Zato Nestor pohita u tamnicu, moleći blagoslov svetog Dimitrija da iziđe na megdan Liju i tako spreči dalja zlostavljanja svoje braće u Hristu. Svetitelj blagoslovi njegov podvig, upozorivši ga da će i sam postradati. Ali Nestor se ni najmanje ne uplaši nego iziđe na megdan gorostasu Liju i, uz pomoć Božju, zbaci ga sa pozornice na ona ista koplja na kojima se proli krv hrišćanska. Car se strašno razgnevi, pa naredi da odmah pogube Nestora.
Doznavši da je Nestor izišao na megdan uz blagoslov svetog Dimitrija, car Maksimijan naredi da i Božjeg ugodnika odmah izbodu kopljima. U osvit dvadeset i šestog oktobra po starom, odnosno osmog novembra po novom kalendaru, godine 306, carski vojnici pohitaše u tamnicu. Tamo zatekoše svetitelja na molitvi i izbodoše ga kopljima. Tako se sveti Dimitrije preseli u večne nebeske dvore. Telo pak njegovo hrišćani tajno uzeše i sahraniše kako to pred Gospodom dolikuje.
Da u Boga našeg nema mrtvih nego da su svi živi, posvedoči i sveti Dimitrije, i to odmah posle preseljenja u Carstvo nebesko. Naime, u tamnici je pri pogubljenju svetog Dimitrija bio i njegov verni sluga Lup. On uze rizu i prsten svoga gospodara, obagrene njegovom svetom krvlju, i ponese ih sa sobom, toplo se moleći svetitelju da svojim svetim molitvama pomogne i njemu i svima bližnjima. I dogodi se čudo – svi bolesnici koji se dotakoše ovih svetinja i sa nepokolebivom verom i nadom u Boga molitveno se obratiše svetom Dimitriju da im bude molitvenik i zastupnik pred Gospodom, milosrđem Božjim behu isceljeni. Doznavši za to, car Maksimijan naredi da i Lupa pogube.
Ali uskoro posle stradanja svetog velikomučenika Dimitrija, car Galerije ukinuo je Dioklecijanove ukaze i podario hrišćanima slobodu veroispovedanja. Do tada skrivene pod zemljom u katakombama, mnoge crkve zablistaše pred očima i u srcima vernih. Tako i žitelji Soluna sagradiše crkvicu nad grobom svetog velikomučenika Dimitrija. Tu je ugodnik Božji, blagodaću Hristovom, svakodnevno čudotvorio. Koliko se stvarno zbilo čudesnih isceljenja u ovom svetom hramu, samo je dragom Bogu znano, a poneka od njih su, po Promislu Božjem, a na pouku budućim naraštajima, i zabeležena. Pomenućemo samo neka od njih.
Velmoža jedan iz stare Ilirije, a po imenu Leontije, beše neizlečivo bolestan. Videći da mu ljudi ne mogu pomoći, on se osloni na Božju svemoć. Čuo je i on za čudesna isceljenja u hramu velikog svetitelja Božjeg Dimitrija Solunskog, pa krenu na dalek put. Sam nije mogao da ide, te ga uneše u crkvu svetog Dimitrija. Vera njegova beše zaista nepokolebiva: tek što molitveno zavapi Gospodu i Njegovom ugodniku, Leontije ustade. Beše potpuno zdrav. Zablagodarivši Bogu i svetitelju, isceljeni vide da je crkva mala, a bolesnih mnogo. Zato naumi da na tom istom mestu sazida veliku i prelepu crkvu.
Uz blagoslov nadležnog arhijereja, porušiše staru crkvu i počeše kopati temelje za novu. Tada obretoše mošti svetiteljeve potpuno cele, netruležne. Izgledao je kao da je tek pre nekoliko časaka usnuo snom pravednika. I još poteče celebno miro od kojeg sav Solun zamirisa. Tako Gospod proslavi i telo Svoga ugodnika.
Govoreći o slavi ovog Božjeg velikomučenika, vladika Irinej, episkop bački, rekao je u manastiru Kovilju 1998. godine, u besedi na praznik svetog Dimitrija: „ Njega crkveni pesnik naziva ovenčanim među mučenicima. Venac ili kruna znači, naime, prvenstvo, posebnu počast, izuzetan rang među ljudima koji su i inače zaslužni ili važni. Tako se, eto, i među svetima – a svi oni sijaju svetlošću nezalaznom u Carstvu svetlosti Hristove – sveti Dimitrije naziva onim koji nosi venac, onim koji je jedan od prvih i najdivnijih među svetim mučenicima. “
Svi se veoma obradovaše takvoj slavi ovog Hristovog vojnika, pa svete mošti položiše u kovčeg od zlata i srebra, ukrašen dragim kamenjem, i uneše ga u novi, velelepni hram, koji posvetiše svetom velikomučeniku Dimitriju Mirotočivom.
Ljubav svetog Dimitrija prema njegovim zemnim sugrađanima i gradu Solunu nastavi se i po njegovom preseljenju u Carstvo nebesko. Zato svetitelj nikome, za svih ovih skoro sedamnaest vekova, ne dozvoli da ma i najmanji deo njegovih svetih moštiju odnese iz Soluna.
Sam blagočestivi car Justinijan zaželeo je da u novosagrađenu crkvu Svete Sofije, Premudrosti Božje, koju sazida u Carigradu, položi deo moštiju velikomučenika solunskog Dimitrija. Stigavši u Solun, njegovi izaslanici -inače, kako je ostalo u istoriji zapisano, veoma pobožni i čestiti ljudi – priđoše ćivotu u kojem počivahu mošti svetiteljeve, moleći se samom velikomučeniku da im dopusti da deo njegovih svetih moštiju uzmu i prenesu u carsku prestonicu. Kao odgovor, iz kovčega suknu oganj, zasipajući ih varnicama. Sam svetitelj im zapreti da ne diraju njegove mošti.
Prva pak opomena beše ona koju je doživeo sam Leontije. Po završetku velelepnog hrama svetog Dimitrija u Solunu, on kupi mnoge njive i vinograde i dariva ih crkvi, a potom se pripremi za povratak u Iliriju. Želeo je da u svom zavičaju takođe sazida crkvu svetom velikomučeniku i da u nju položi deo česnih moštiju, ali mu se javi sam sveti Dimitrije i zapreti mu da se moštiju ne dotiče. Tada Leontije uze samo plaštanicu, obagrenu mučenikovom krvlju, položi je u zlatan kovčeg i krenu na put. Da ga štiti svojim molitvenim zastupništvom pred Gospodom, pokaza mu svetitelj na čudesan način.
Naime, dok su plovili, podiže se velika bura. I kad je izgledalo da nema pomoći, sveti se javi Leontiju, ohrabri ga i spase i njega i njegove saputnike od strašnih talasa. Pristigavši u Iliriju, Leontije i tu sagradi velelepnu crkvu u čast svetog velikomučenika Dimitrija.
Ne samo mnoge crkve nego i mnoga mesta nose ime ovog ugodnika Božjeg. U našem krajevima to su, pre svega, nekada znameniti Sirmijum, današnja Mitrovica u Sremu, kao i istoimeni grad na Kosovu. Osim toga, mnoge srpske porodice ga slave kao svoje krsno ime.
Ipak, ime svetog velikomučenika Dimitrija najviše se vezuje za rodni Solun, grad njegovog mučeničkog podviga. To je molitveno stecište hrišćana koji kroz vekove hrle sa svih strana da se poklone svetim čudotvornim moštima. A sam velikomučenik Dimitrije Solunski brine o svome gradu. Mnogo je takvih primera zabeleženih kroz vekove.
Tako je ostao upamćen veliki požar u crkvi svetog velikomučenika u kojem je veoma oštećen srebrni svod nad moštima Božjeg ugodnika. Istovremeno, srebrni tron ostade netaknut. Tadašnji arhiepiskop Jevsevije naumi da tron pretopi i od njega načini svod nad moštima svetog, ali za svoj naum nikom ne kaza. Blagodaću Jedinog Srceznalca, sveti Dimitrije se javi nekom prezviteru njegove crkve i reče mu da kaže arhiepiskopu da odustane od svoje namere.
Ali kako arhiepiskop Jevsevije ne poverova ovom viđenju, to od svetitelja stigoše ne jedno nego tri upozorenja, uz obećanje da će se on sam pobrinuti i za svod kao što se i inače brine o samom hramu. I zaista, baš tada dođe u crkvu jedan blagočestivi i bogati Solunjanin, po imenu Mina, donevši na dar mnogo srebra. On ispriča kako ga je sveti Dimitrije nekoliko puta spasao od velikih opasnosti, pa i od same smrti, i da je već odavno želeo da daruje crkvu. Ali od ranog jutra neki unutarnji glas ga je opominjao da to učini odmah. Uz to Mina izrazi želju da od tog srebra bude sačinjen svod nad moštima njegovog molitvenog zastupnika, svetog Dimitrija. Samo naizgled slučajno, tih dana mnogi Solunjani doneše na dar crkvi svetog Dimitrija ne neke druge darove nego baš srebro, i to u tolikoj količini da svod veoma brzo bi obnovljen.
S ljubavlju su Solunjani i mnogobrojni poklonici ukrašavali hram svetog velikomučenika. Lepotom i čudotvorenjem izdvaja se na platnu vežena ikona svetog Dimitrija, rad dveju devojaka iz okoline Soluna. Njih zarobiše varvari, pa ih odvedoše svome knezu, a on, bezbožnik, doznavši za njihov izuzetni dar, naredi im da izvezu lik svetog Dimitrija. Namera mu beše da se naruga liku svetoga. Ali volja Božja beše drugačija, pa njihov vez postade ne na porugu nego na slavu Božju.
Pokušale su devojke da ubede neznabožnoga kneza da se ne treba rugati Božjim ugodnicima, ali sve beše uzalud. Pod pretnjom smrtne kazne, one, uz suze i molitve, izvezoše prelepi lik svetog Dimitrija. Gospod usliši njihovu molitvu, te ih sam sveti Dimitrije, uoči svoga praznika, uplakane i usnule, silom Božjom čudesno prenese u svoj hram u Solunu. U toku je bilo svenoćno bdenije, pa je crkva bila prepuna vernih. Prvi bolesnici koji se tada dotakoše ikone behu, blagodaću Božjom, a na molitve svetog Dimitrija, isceljeni. Čudotvorenja se nastaviše kroz vekove.
Žitelji Soluna i danas, kao i kroz sva minula stoleća, znaju i osećaju da sveti Dimitrije Mirotočivi čuva svoj i njihov grad. Mnogo je osvajača hitalo ka velikom i lepom Solunu, ali mač svetog Dimitrija Solunskog odbijao ih je od njegovog rodnog grada. Kao da ugodnik Božji vekovima poručuje kako je moć zemnih careva prolazna i ništavna, a samo svemoć Cara Nebeskoga večna i veličanstvena.
Krajem šestog veka, u vreme cara Mavrikija, zavlada Solunom kuga. Posledice behu zaista strašne. Ovom zlu još jedno se dometnu: Avari zatražiše od Vizantije veliki danak. Kada car to odbi, krenu ogromna vojska osvajača; stari spisi vele da je bilo oko stotinu hiljada vojnika koji krenuše ka bogatom trgovačkom gradu Solunu. Znajući kako je odbrana Soluna nakon kuge preslaba, car Mavrikije posla vojnu pomoć. Ali istorija još jednom potvrdi bogonadahnute reči da je uzalud grad čuvati ukoliko ga Gospod ne sačuva. I sam sveti Dimitrije upozori arhiepiskopa Jevsevija na predstojeću opasnost, no Solunjani mišljahu kako neprijateljska vojska neće tako brzo pristići.
U odgovor na takvu samouverenost, neprijateljska vojska se iznenada pojavi pod gradskim bedemima i mogla je nesmetano ući u Solun da ne bi molitava svetog velikomučenika. Na njegove molitve neprijateljska vojska izgubi orijentaciju i svu noć provede ispred zidina jednog manastira nadomak Soluna. Od manastirskih zidina mislili su da su bedemi samoga grada. Videći u osvit zore da su se prevarili, osvajači još silovitije krenuše ka samom gradu. I dok su Solunjani bespomoćno gledali, neprijateljski vojnici krenuše uz bedeme. Propast je bila na pomolu. Tada se na gradskom bedemu pojavi sam sveti Dimitrije, pa, blagodaću Božjom, porazi prvog neprijateljskog vojnika koji se pope na bedem. Padajući, ovaj povuče za sobom i ostale.
Videći to, Solunjani pohitaše na molitvu u crkvu svetog Dimitrija. Tamo jedan blagočestivi Solunjanin, po imenu Ilustrije, vide razgovor svetog Dimitrija sa samim anđelima. Kada mu saopštiše da je volja Božja da grad bude predat u neprijateljske ruke, sveti kleče na molitvu Bogu, proseći sa suzama izbavljenje od bezbožnika. Jer, njegovi sugrađani, istina, sagrešiše, ali ipak ne odstupiše od Gospoda. Velika je pred Bogom molitva Njegovih svetih, a milost Gospodnja bezmerna. Videći da sveti ljubi bližnje svoje kao sebe samoga, Gospod blagoslovi da Njegova nebeska vojska anđela pohita u pomoć svetom Dimitriju. I još Gospod otvori oči osvajačima da vide ovo mnoštvo vojnika. Zato se Solunjani veoma iznenadiše kada neprijateljski vojnici u sedmi dan opsade bez ikakvog vidljivog razloga u paničnom strahu pobegoše. Zbog grehova njihovih ne udostoji Gospod Solunjane da vide angelsku vojsku, ali im na pouku predade u ruke nekoliko zarobljenika koji im ispričaše razlog svoga iznenadnog bežanja. Kada zarobljenici detaljno opisaše vojskovođu te neprebrojne vojske, tada žitelji Soluna pojmiše da to beše sam sveti Dimitrije sa angelima Božjim.
Ali u višednevnoj opsadi neprijatelj je mnogo toga porušio i poharao. Tako grad ostade bez hrane. Žitnice behu potpuno prazne, pa ljudi počeše umirati od gladi. Te, 547. godine, morem je plovilo mnogo lađa prepunih pšenice. Ali zbog kuge i ratnih nedaća nijedna ne krenu ka Solunu. Tada sveti Dimitrije, silom Božjom, uputi trgovce ka svome gradu, spasivši tako svoje sugrađane i od gladi.
Čuda za neverne i maloverne, a zbilja za verne, događaju se neprekidno u crkvi svetog velikomučenika Dimitrija Mirotočivoga, gde i danas ugodnik Božji počiva netruležno. Po rečima našeg preosvećenog vladike Irineja, „ tamo je stecište molitava i molitvenih uzdaha svih pravoslavnih kojima je potrebna milost Božja i pomoć i koji prizivaju molitve svetoga ugodnika Božjeg Dimitrija Mirotočivoga da bude njihov molitvenik i zastupnik pred Bogom. “
Neka bi dao svedobri Gospod da se, molitvama svetog velikomučenika Dimitrija, i naš narod spase od maloverja i agarjanskog zla.
Sveti velikomučeniče Dimitrije, moli Boga za nas grešne!
